A desert road from Vegas to nowhere
Some place better than where you’ve been
A coffee machine that needs some fixing
In a little café just around the bend…
Da li ste gledali film Bagdad Café (1987)? Ako niste, pronađite način da učinite to. Neću vam prepričavati taj film: kad se pretvori u reči, radnja zvuči banalno. Slojevi su ono što kombinaciju te priče, slike i muzike čini veličanstvenim delom… A pre nego što se tokom gledanja potpuno zbunite pitajući se “zar je moguće da Holivud ipak…”. Ne, nije moguće da Holivud ipak napravi niskobudžetno remek-delo u kojem se, za početak, ne vređa inteligencija gledaoca. Za taj posao, na američkom tlu su zaduženi drugi: nezavisna produkcija, Tarantino (koji je potekao iz prve grupe i nikad to nije zaboravio) i strana produkcija. U slučaju ovog filma, nemačke pare su sačuvale duh divnoj priči.
A dušu onoj slici prevrele prašine pokraj puta kojem je i bog rekao laku noć dala je ova pesma.
Beskrajno tužni tonovi. Savršen kontrapunkt fenomenalnoj fabuli koja na mahove izaziva utisak da će se svakog časa pretočiti u burlesku.
Mala je verovatnoća da ste čuli išta više od Jevette Steele: njena karijera je bla spora i neopterećena nagonom za velikim uspesima. Beše to bavljenje muzikom iz ljubavi, sa angažmanima koji su zadržali taj odnos. Vidim, ima tri albuma, od 1988. do 2006, posle čega se povukla da gaji dečicu; verovatno je i završila kriminalistiku, kao što je sanjala u ranoj mladosti. Da li vredi loviti druge radove, ne znam: ova jedna interpretacija mi je dovoljna da joj se naklonim duboko.
A hot dry wind blows right through me
The baby’s crying and I can’t sleep
But we both know a change is coming
Coming closer, sweet release…
Autor pesme, koja je namenski napisana za potrebe filma Bagdad Café, jeste Bob Telson, koji je specijalista za muziku za pozorište, film i televiziju. Ovaj rad mu je najpoznatiji u širokim krugovima, a doneo mu je nominaciju za Oskara. Koliko vidim u biografiji, čovek je baksuz prvog reda: nakupio je pregršt prestižnih nominacija za razna muzička dela, u prvom redu brodvejske mjuzikle, ali nikad nije uspeo da ubode ono pravo. Zvao čovek, ali džabe…
I am calling you
I know you hear me
I am calling you, oh
Ova pesma je ostala u trajnoj vezi sa matičnim filmom. Verovatno nisam jedini od onih koji su gledali film i kojima je zanavek ostala veza između tih tonova i onih pustinjskih eksterijera. Ipak, trik je u tome što pesma može da funkcioniše bez asocijacije na film, u nekoj apstraktnoj ravni koju nije lako gurnuti u reči, jer ta melanholija je večna.
A to me dovodi do epizode koja se sa čudnom jednostavnošću sama zatvorila. Odavno sam spakovao naznaku na ovu numeru u listu za pisanje u ovoj rubrici i dobro se sećam da sam pomislio kako bi stil koji je negovao nesrećni Jeff Buckley legao na ovu pesmu k’o budali šamar.
Kad ja na Cevku da uzmem link na Jevettinu izvedbu, a ono tamo, gle, Jeff Buckley…
I šta još da vam kažem, a da se ne ponavljam ili ne pokvarim.
Zato vas prepuštam muzici.