Разлика између пуног пансиона и само ноћења је толико ситна да се нисмо ни размишљали. А и занимало ме шта то кувају да им се исплати. Схватио сам да још један онакав оброк може да упропасти одмор: преспавао бих га варећи. И одлично је испало, гладни нисмо били, а у свако доба смо били у форми за шетњу.
Наравно, вечерња шетња служи и томе да испробам како се нова фоткалица сналази са слабим светлом. Намерно нисам ограничавао осетљивост, него га пустио да се разбашкари, да видим какво ће зрно да испадне. Хоће ли вући у шмрљаво есембе или у мрко-алгасто или тако неку ругобу, или ће ипак изгледати лепо? Међутим, испало је да сам прво испробао блиц.
За неупућене (у које убрајам и себе), ово је Мост љубави. Као што се на другим местима туристичке природе баца кинта у фонтану или изводи неки други пригодан обред, овде се неко досетио да се надовеже на стихове 
Десанке Максимовић и од њих развије ситан бизнис. Како се то у ствари десило, нек истражује ко има времена, заузет сам писањем :). Заљубљени закаче свој катанац, са све именима исписаним на њему, на ограду моста, и то онда ту стоји ко зна докле. Ваљда једном годишње одсеку оне што су баш зарђали (а можда су се и парови дотле већ разишли а можда и нису, ко ће то знати – да наиђу свакако не би могли да нађу свој катанац испод десетина других, новијих).
Претпостављам да је почело као нечија симпатична идеја, како се то у доба веселог самоуправљања догађало са иницијативама које су потом добијале ширу друштвну подршку, а онда и заживљавале, па се претворило временом у ситан бизнис. Јер…
ова бања није ту од прекјуче, него од ихај и фртаљ. Овде се угађањем туристима баве већ ко зна колико покољења, и знају шта иде шта не иде, за шта ће да буду оцрњени као лош вашар а шта ће да буде драга успомена гостима. Зато на педесетак метара од моста… можете да купите обичне катанце али са назнаком да су за мост.
И гости се примају на то. Нисам ни покушавао да бројим, али одокативно на оном аутокрпу горе може да се уочи више стотина катанаца, можда и преко хиљаду. Ако се уброје и они што се не виде, и они на другој огради, ето. А натпис фломастером, на отвореном, по мом искуству не држи више од месец-два (и то је, из неког разлога, постало биоразградиво), тако да мислим да је доста овог баш свеже.
Остатак шетње проводим пробавајући ноћне фотке.
Пажљивији посматрач ће приметити детаљ који сам и ја приметио, тек четири дана касније, приликом обраде, а Грба га описао речима “držim strogo centralnu tačku za fokus”, а што је у упутству (прочитаном још три дана касније) објашњено као “док бира на шта ће да изоштри, креће од најближег”. Оваквих снимака где је плочник у доњем делу једини ваљано оштар, сам накупио доста те вечери.
Наредни снимак је легао ко дупе на ношу тек кад сам измерио белу на ивичњаку. Одједном су синуле све боје, а пошто је ово строги центар, светлећих реклама по квадратном метру има чудо ипо. У прву верзију ове слике је улетела једна горе лево, па сам морао да се примакнем да је избегнем.
А после вечере, ваљда најстарији фотографско-туристички спорт: фоткање из собе. Срећом, има терасу. Овај последњи снимак је скоро никакав, али ето га само зато што се на њему види свашта што ја нисам успео да видим – мени се чинило да је доле мрак, јер је ово светло од неке сијалице далеко унутра. Мислим да нисам баш тачно ни видео шта радим, ал’ је видео Канон, и за ово добија ударничку значку. Зрно, хвала на питању, овде ми се свиђа.
И опет сам, сада, дозволио да ми обично гуглање поквари причу коју сам замислио. Није прво била Десанкина песма па мост па идеја, него скроз обратно. Ко ме терао да гуглам.