Retko ko od nas nema barem nekoga u rasejanju. Ne zna se kome je, u trenutku razdvajanja, bilo teže – mi koji smo ostali pokušavali smo da zakrpimo prazninu koju su ostavljali za sobom pišući im duga pisma o sasvim bezveznim sitnicama koje su im negde daleko mnogo značile, a oni su nam uzvraćali prepričavanjem svojih novih života koji su se toliko razlikovali od onog našeg kada smo zajedno rasli.
Retki, pa sve ređi susreti nisu popravljali stvari. Kada god bi se neko od rasejanih pojavio, bivalo je sve manje vremena za druženje, a sve više neke žurbe.
Sve do trenutka kada shvatiš da su se na mnogo načina promenili i postali skoro stranci.
The Offspring su kalifornijski pankeri koji su tokom devedesetih imali veliki broj hit singlova. Njihova formula je bila jednostavna: žestoke pesme, melodična muzika sa zaraznim refrenima i velika doza humora u tekstovima. Nije moglo da ne upali…
Kako je Amerika velika, na svom petom albumu nazvanom Americana (1998) sproveli su svojevrstan koncept putovanja kroz tu zemlju i njeno nasleđe viđeno očima umornog, ali još uvek optimističnog tinejdžera. Rezultat je skup pesama u kojima se može naći sve i svašta – od politike, socijalnih tema, pa do posprdnih komentara kolega (prisetite se pesme “Pretty Fly (for a White Guy)” u kojoj su pomešali HM rifčinu sa hip hopom).
“The Kids Aren’t Alright” je treći singl skinut sa albuma. I sam naslov je jasna aluzija na legendarnu pesmu grupe The Who “The Kids Are Alright“. I dok je pesma koju je napisao Townshend ljubavna i govori o drugarstvu i poverenju tinejdžera tokom mod pokreta u Britaniji, u Americi je slika mnogo sumornija. Dexter Holland, pevač, gitarista i glavni autor grupe The Offspring, opisuje povratak u svoj rodni grad koji, metaforično, može biti bilo koji drugi. Kako i sam pripada društvenoj grupi koja je bila predodređena za uspeh u životu (on sam je, inače, bio brilijantan student – završio je molekularnu biologiju), može samo da konstatuje to nije bilo dovoljno da bi se postigao uspeh ili pronašla sreća u životu. Mnogi od likova koje pominje u pesmi nisu uspeli i zbog toga je razočaran.
Jay committed suicide
Brandon OD’d and died
What the hell is going on
The cruelest dream, reality
Tehnologija nam danas pomaže da se naša pisma rasejanima isporučuju trenutno. Samo, sve manje pišemo, valjda niko od nas više nema dovoljno vremena ni za sebe. Kada se putem video servisa gledamo, svesni smo da smo se mnogo promenili. Možda je bolje da se vratimo staromodnim pismima i maštamo o nekom prošlom vremenu koje smo provodili zajedno. Bićemo baš onakvi kakvi se pamtimo.