Ako bih morao da biram omiljenu žesticu iz pubertetskih dana, ova bi ušla u najuži izbor. Zvučala je moćno, rifčina je bila autentična i jednostavna, a nije moralo da se razmišlja o čemu ovi momci pevaju.
Tekst naprosto ništa određeno ne znači, ali se “nekako uklapa u pesmu”, kako lepo reče jedan od njenih autora.
U muzičkom svetu grupa James Gang nema nikakav specifični značaj i retko se pominje. Napravljena po šablonu “moćnih trojki”, bila je samo jedna od onih koje su imitirale muziku koju je svirao Cream ili Jimi Hendrix Expirience. Jesina “mala” razlika beše u tome što u postavi nisu imali autora kalibra Jacka Brucea ili gitarističkog virtouza poput Hendrixa.
Gitaristi su se smenjivali jedan za drugim sve dok u postavu nije upao Joe Walsh. On je mogao da istovremeno svira ritam, solira i da peva. Uz sve to, i pisanje pesama mu je išlo od ruke.
Kada danas slušam pesmu “Funk #49“, čini mi se da ništa nije izgubila od svoje svežine, iako je stara gotovo 50 godina. U njoj Walsh briljira kao gitarista i pevač, što će mu par godina kasnije pomoći u daljoj karijeri.
Krajem 1971. godine Walsh je napustio James Gang, glatko odbio da se preseli u Englesku i zameni Petera Framptona u grupi Humble Pie i rešio da okuša sreću kao solista. Krenuo je silovito, sa dva izvaredna solo albuma koje ne treba preskočiti ako ih se dokopate. Dogodila se potpuna autorska i sviračka metamorfoza – umesto jednostavnih bluz & boogie šablona začinjenih beskrajnim soliranjima i džemovanjem, njegove nove pesme su bile obogaćene detaljima iz raznih drugih žanrova, protkane uvrnutim humorom i imale su refrene koji se lako lepe za uvo.
To nije moglo da prođe nezapaženo – sredinom sedamdesetih dobio je “nepristojnu ponudu” posle koje više neće biti lokalni gitaristički heroj, već svetski superstar.
Postao je član grupe The Eagles…