Savršenstvo se teško dostiže, gotovo je nemoguće opisati ga u malo reči, a potpuno je neshvatljivo kao sadržaj na koji bi možda trebalo replicirati. Zato je beskonačno lako prepoznati ga, jer šta god da pomislite, kažete ili preduzmete, nećete moći da negirate činjenicu: samo po sebi, savršenstvo nikada nije komplikovano. Komplikovani su oni koji pokušavaju da objasne savršenstvo. Pritom savršenstu objašnjenje, zapravo, nije potrebno.
Poslušajte i čućete o čemu ja to tupim.
Neću vam kriti: Aladdin Sane (1973) je moj omiljeni album Davida Bowieja. Trebalo mi je još malo pa četr decenije da se konačno usudim i kažem to naglas. Tom izjavom ću se neposredno ogrešiti o još pet albuma najvećeg umetnika rocka koje ja lično, takođe, smatram njegovim najboljim albumima, kao i o još osam pride koje bih morao da uzmem u obzir kao najbolje zbog tuđih argumenata u odbranu tvrdnje koji, naglas izrečeni, svakako imaju smisla.
U međuvremenu: moje poštovanje prema živim albumima (uopšte) iz klasičnog perioda sedamdesetih, najbriljantnijih godina za zapise koncerata na nosačima zvuka, posebno je veliko. Ne postoji studijski album koji može da me zatuče toliko koliko je to uspelo nekim živim albumima iz tog vremena.
Sabirajući 2 +2, lako dolazimo do računice šta mislim o albumu David Live (1974), koji je prvi objavljeni i predugo očekivani živi album u fonografiji Davida Bowieja. Istina, mnogo kasnije se pojavio stariji živi zapis, bootleg snimljen tokom direktnog radio prenosa koncerta u Santa Moniki 1972. (taj album je kasnije otkupljen i zvanično objavljen).
Uglavnom, na tom duplom albumu, koji je snimljen u Tower Theatreu u Filadelfiji na početku američke turneje, ako ste ga slušali sa matičnog vinila, nećete čuti ovu suludu interpretaciju pesme “Time”. Ta izvedba je osvanula tek na dvostrukom CD izdanju koje je Rykodisc objavio 1990. godine. Ova izvedba je komplementarna studijskoj verziji i sadrži neki drugi oblik ludila. Jedina konstanta je ta neobjašnjivo lepljiva partitura za klavir…
Mike Garson, genije za crno-belim dirkama na albumu Aladdin Sane i na mnogim turnejama Davida Bowieja potom, uključujući američku turneju 1974. godine na kojoj je uhvaćen ovaj suludo odlični snimak, svedočio je (a svedoči još uvek) o najznačajnijoj saradnji koju je ostvario u svojoj karijeri. Za ovaj snimak je nedavno na fejZbuku rekao:
Ovi koncerti u Toweru su bili sjajni – svi različiti. Kada slušate solo na klaviru u ovoj besmrtnoj pesmi, možete da čujete koliko poverenja mi je David pružio kako bi mi omogućio da istražim dimenzije svojih mogućnosti u rock bendu. Nijedan drugi umetnik nikad nije sebi dopustio toliko poverenja u mene. Uživajte.
Posle ovih reči, sve druge su suvišne.