Zašto RAW (1): Spasavanje mrljave scene

Rasprava koju započinjem danas i vodim ove nedelje za neke je kontroverzna, neki ne žele o tome da pričaju jer smatraju da je tabu, a ja pak nemam nikakav problem da kažem naglas onako kako jeste: ja grešim kad fotografišem. Baš kao i vi.

Ne lažite, to nije lepo.

Veća fotografija je ovde.

Objasniću vam polako, samo danas za račun cele nedelje koja sledi.

Dakle, putujete tamo-amo po belom svetu, što nije jeftino, pa želite da dokumentujete mesta koja pohodite. Znajući da valja sačuvati uspomenu, trudite se da uradite što bolje fotke, pa angažujete svo svoje znanje i opremu vrednu 150 € ili 1500 €, svejedno, samo da biste u 90% slučajeva proizveli sasvim prosečan rezultat, što ono kažu Ameri – snapshot (nemamo tako slikovitu reč na srpskom). Ako se sami razumete u tehniku fotografisanja ili ako imate nekog ko ume da vam objasni šta je zapelo, kapirate da drugačije nije moglo. Jer, trpite klasičnu muku jednog turiste: postoji problem neke prepreke da fotografisasnje prođe ispravno (a kamoli optimalno). Na primer, slikali ste u podne, pa je sunce visoko i senke su oštre, a niste imali vremena da dočekate zlatni sat. Namrčili su se oblaci pred kišu, a ona neobična boja koju ste videli svojim očima nije prešla na fotografiju, nego je sve sivo. Slikali ste detalj nekog spomenika, a probilo se svetlo nebo i na slici vidite samo sjajnu fleku neba i tamnu fleku spomenika. Suptilno predvečernje nebo uopšte nije onako uzbudljivo kao što ga pamtite… Vratiti se ne možete, da čekate nemate vremena, jer morate dalje. A fotke nikako da izgledaju kao one u priručniku za fotoaparat.

Šta su opcije?

Ovde stvari postaju zanimljive, ali situacije kada je loša fotografija neumitna mogu da se svedu na tri stereotipa i reše na odgovarajući način:

1 – Poslušaćete savet dežurnog mudrosera i nećete slikati “kad slikanju nije vreme”. Nadate se da ćete se u bolje vreme vratiti na mesto koje biste da slikate, ali konačno shvatate da nećete ponovo otići u Pariz u dogledno vreme i nećete nikad slikati fontanu na trgu Trokadero u zlatni sat, jer sve i da opet odete tamo, ili će opet biti podne i visoko sunce ili ćete, umesto zlatnog svetla, kisnuti na pljusku. Ostajete bez fotografije zauvek.

2 – Slikaćete bilo kako, sve se nadajući da će “fotoaparat ovog puta napraviti dobru sliku”, mada ste negde pročitali da ne pravi fotoaparat slike, nego čovek fotoaparatom, Ono jeste, pamtite ponešto o blendi i ekspoziciji sa ona četiri časa foto-kursa u mesnoj zajednici pre 25 godina, ali se ne sećate baš tačno kako sad to treba. Ali nema veze, važna je uspomena, uostalom vi znate šta se na slici nalazi, a prijateljima ćete objasniti. Najzad, okačili ste šest mrljavosivih slika sa Marsovih polja, a na jednoj od njih, zahvaljujući visokoj gvozdenoj konstrukciji, čak se i prepoznaje gde se nalazite. Komšinica Mara sa trećeg sprata je stavila osam uzvičnika uz reč “fantastično”, što nju pretvara u eksperta, a njen kompliment pretvara u dokaz da ste bili u pravu.

3 – Učinićete šta umete, za onoliko vremena koliko vam vreme i znanje dozvole, ne odustajući od pokušaja da dobijete prihvatljivu ekspoziciju, ali spremni na diskutailan ishod. Obaška, ako oprema dozvoljava, poslužićete se i nekim alternativnim tehnikama fotografisanja (HDR) ili dodatnom opremom (CPL filter, zonerica) da izvučete realni maksimum u to loše doba dana, pazeći da makar ne birate pogrešan ugao svetla. Međutim, baš neku posebno vrednu scenu ćete upropastiti i tad ćete se ponadati da ćete u naknadnoj obradi uspeti da spasite šta se spasiti može.

E sad, ova tri stereotipa proizvode odgovarajuća rešenja.

1 – Ispali ste budala jer ste slušali prepotentnog profesionalca koji, doduše, zna šta govori, ali on ode u Pariz na dve nedelje, tamo slika samo ujutru i u zlatni i plavi sat, za to vreme napravi 3500 ekspozicija, a od njih izabere za objavljivanje oko 50 fotografija i samo njih prikazuje, praveći se da ostalih 3450 fotografija ne postoje, jer i tamo ima istog takvog škarta kao što ste ga vi napravili. Razlika je “samo” u tome što vi nemate sličan ulov od 50 besprekornih fotografija. Nemate baš ništa, jer profesionalac zna šta radi, a vi ste ispali ne samo budala, nego i kukavica.

2 – Imate 400 fotki sa vikenda u Parizu, od kojih je 60 prepoznatljivih, 5 vrlo dobrih i 335 škartova koje ste proglasili kategorijom “nema veze, ja znam šta je to, važna je uspomena”. Uostalom, komšinica Mara sa trećeg sprata je napisala… Posle dva meseca više nikome ne pokazujete te fotografije. Posle tri meseca ih ni vi više ne gledate. Posle godinu dana shvatite da ste slučajno izbrisali ceo folder, da je sačuvano samo ono što ste okačili na fejZbuk i, na kraju, kontate da nema veze što je ispalo tako, jer najzad priznajete da su fotke bezvredne.

Treći ishod ima najmanje dve podvarijante. Ima ih i više, ali zadržimo se na ovima.

3a – Imate 650 fotki sa vikenda u Parizu, od kojih je 60 prepoznatljivih, 10 vrlo dobrih, 80 potpunih škartova i 500 fotki koje ćete pokušati da obradite. 150 fotki popravljate veoma brzo i one postaju vrlo dobre; pet je čak odličnih. 350 fotki ne možete da popravite, jer JPEG ima svoja ograničenja, a vi bolje ne umete i nemate koga da zamolite za pomoć.

3b – Imate 500 fotki sa vikenda u Parizu, od kojih je stotinjak vrlo dobrih do odličnih, stotinjak su škartovi, kojih vam nije žao, jer imate još 300 od kojih 250 sredite za jedan vikend, a 50 obradite alternativno da baš ne budu odbačene. Sve to ste uspeli zahvaljujući činjenici da vaš fotoaparat ima RAW režim, a vi ste naučili da nekim namenskim alatom izvučete nedostatke tehnologije ili popravite svoje greške koje, verovatno, ne biste napravili da ste imali više vremena. Uvažili ste savete svog foto-gurua da se to ne radi, štaviše znate to i sami, pa kad god je to moguće, sve što je potrebno izvedete već u toku foto-šetnje. Ali, niste izgubili priliku niti ste ispali kukavica, što bi se desilo da ste se uplašili mišljenja dežurnog demagoga.

Ne moram da vam objašnjavam u koju grupu spadam. S obzirom na to da se fotografijom, bez prevelikih prekida, bavim 40 godina, otprilike bi se moglo reći da o toj temi znam malo više od vaše komšinice Mare sa trećeg sprata. A razni mudraci koji sanjaju da njihova fotografija izlazi na naslovnoj strani svetski poznatog časopisa mogu da mi pljunu pod prozor, jer ja ne jurim imperative koji oni jure (počev od novca), a pritom dolazim do rezultata koji zadovoljava moje potrebe, namere i ideje i ne tvdim ono što nije tako. Najzad, ja uglavnom umem da izvedem sve što zanat traži, a imam i opremu koja može da me prati, ali se ne plašim da pogrešim niti da pokažem škart celom svetu. Na primer, direktni rezultat iz fotoaparata koji je, pre obrade, doveo do fotke na početku ovog teksta:

WTF? – što bi ono rekao prosečni srpski srednjoškolac. Ili LOL! – što bi rekao prosečni kurajber sa fejZbukove foto-berze, mesta gde jedva dočekaju da drugi pogreši kako bi on nadahnuto pokazao svoju mudros’. Kakva škartina, rekao bi jedan moj znanac koji na ulici okreće glavu od mene iako je svojevremeno pio vino u mom domu – samo zato što sam mu pred svima rekao da je davež onda kad je davio. Pre tog okretanja glave, čovek bi mi odmah održao predavanje na temu šta je trebalo da uradim, bez obzira na to što ja vrlo dobro znam šta je trebalo da uradim da bih dobio ispravnu ekspoziciju. Međutim, sva tri recepta koja znam (a možda ih ima više) pate od istog problema: ni u jednom od ta tri slučaja ne ističe parking u Osijeku kroz deset minuta niti počinje kiša; pride, dva od tri rešenja pate od problema što mi se stalak nalazi u kolima, podaleko. Mogao sam da se odreknem ekspozicije, pa da nemam brzu belešku o katedrali koja je parnjak novosadskoj. Umesto toga, verovao sam da ću nešto uspeti da popravim kad dođem kući, pri čemu ću pre toga da uradim tri stvari: da fotografišem katedralu bez obzira na sve, da se sklonim od dolazeće kiše i da pomerim auto pre nego što dospem u nepriliku da platim veliku kaznu za premašeno vreme parkiranja.

Tako i bi. Tresnuo sam ekspoziciju samo gledajući da imam fokus i mirnu ruku; kao što vidite, toranj katedrale čak nije uspravan.

Ajde-de, pretekli su neki problemi, ali to je stvar izvedbe, a ne koncepta. Pažljivi posmatrač većeg primerka potpuno obrađene fotografije će primetiti artefakte nepažljive selekcije na nekim ivicama, što priznajem kao svoju grešku žurbe (no, za obradu i rezultat mi je trebalo doslovno minut i po vremena), ali to više nije bitno. Poentu razumete, nadam se.

– * –

Da se dogovorimo još nešto. Ni ovom prilikom ni na sledećih pet fotografija (koje su imale druge oblike problema koje sam lako rešio obradom) neću vam objašnjavati šta sam tačno radio u odabranom programu da ispravim problem, jer to nije bitno. Ovo nije kurs obrade fotografije, već rasprava o konceptualnom pristupu turističkoj fotografiji. Ako vam je baš toliko stalo da znate kako je toranj ispao svetliji a nebo tamnije ili šta sam tačno uradio na sledećih pet fotografija sa svog letovanja 2016, svratite na kaficu i pokazaću vam sve.

Poenta je u tome da želim da vas isprovociram da i vi pređete u grupu onih koji ne odustaju od fotografisanja u neoptimalno vreme zato što, kao ni ja, nemate vremena da zbog jedne “gotove fotografije iz aparata” potrošite tri dana i 300 €. Pređite na RAW režim fotografisanja ako vam fotoaparat dozvoljava (ovo zaista nema alternativu), opremite se nekim dobrim softverom za obradu (za početak, proizvođači fotoaparata daju uz aparat i neke programe koji to mogu, postoje razni nezavisni programi za tu namenu, a vrh ponude je Adobe sa programima Lightroom i Photoshop). Potrebno znanje ćete pronaći na netu uz utrošak od samo nekoliko stotina sati angažovanog čitanja i probanja.

Nemojte praviti grimasu. Ozbiljan sam: bez nekoliko stotina provedenih sati nećete doći do iskustva potpunog pokrivanja svake situacije u fotografisanju mimo optimalnih uslova.