U neka bolja vremena koja svi mi pamtimo, deca su počinjala svoje obrazovanje tako što su im odrasli čitali bajke i basne. Školska lektira je bila dobro prilagođena uzrastu, a sa 15 godina više nisi bio tabula rasa – ako nisi imao dovoljno svojih životnih iskustava, mogla su da ti posluže ona tuđa, tvojih vršnjaka, junaka iz knjiga.
Danas klinci znaju da uključe sve žive TV kanale, od malena igraju igrice i slabo se hvataju sporta, ali zato ne znaju ko je Branko Ćopić. 
Zbog toga sam se danas odlučio za pesmu “The Snake” koja je u svojoj suštini basna, a čije je značenje univerzalno. Napisana je davne 1963. godine, a njen autor je Oscar Brown, svestran lik koji se sa malo uspeha okušao i u muzici.
Siže ove pesme je jednostavan i prisutan je u literaturi ma koje podneblje da je posredi. Ukratko: Neka žena je, dok je hodala putem, naišla na polusmrznutu zmiju koja je počela da je moli da je ponese kući i spasi od smrzavanja. Sažalivši se na nju, ponela ju je sa sobom, zagrejala i povratila u život. Najzad ju je i poljubila, da bi istog trenutka bila ujedena. U samrtnom grču, žena upita zmiju zašto je tako uradila, a ona odgovori da je sama kriva, jer je od početka znala koga dovodi u kuću.
Ako zmiju posmatramo alegorično, onda bi se njeno značenje odnosilo na bilo kog muškog/ženskog partnera koga ne poznajemo. 
Pesma je još jednom snimljena 1968. godine u verziji malo poznatog soul pevača Ala Wilsona, ali ponovo nije zaživela kod publike. U međuvremenu, Wilson je uspeo da ubode pravi hit 1972/3. sa “Show and Tell“, što je nagnalo izdavače da prekopaju njegov stari katalog i ponovo izdaju pesmu “The Snake“.
Ovoga puta su pogodili i od tog trenutka je ova numera nezaobilazna na svakoj kompilaciji koja se bavi Northern soulom u Velikoj Britaniji.
Kao i u svakoj basni, na kraju današnje priče, ima naravoučenije: Pazite koga dovodite u kuću. 