Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre nekoliko godina, niotkuda se pojavila norveška grupa Madrugada. Njihova pesma “Majesty” se dosta vrtela u lokalu, a mnogi moji prijatelji bili su skloni da grupu uzdižu u nebesa. Očigledno je da se nisu potrudili da ih malo detaljnije poslušaju. Da su to uradili, lako bi utvrdili da im barem polovina repertoara i nije neka i da slušanje njihovih albuma lako pređe u dosadu.
Jedino čemu se ništa ne može prigovoriti je glas njihovog pevača Siverta Høyema.
Знам да се прва звала “Све боје иња”, и да мора да сам имао бар још једну овакву, ал’ нека, ова се зове овако, са све двојком, јер је у мојој глави тај редослед. А и ону кад сам радио, то је било пре
кенозоиканего што сам имао чим да радим сирово, а ово је… да кажемо, ближе оном што сам хтео.
Док сам био основац, кад снег почне овако да изгледа, то је био крај. Крај лепе зиме, крај зимског распуста, крај санкања. Јер снег је пао колико је хтео да падне, отопио се тамо где се хода, бљузгавица се или поново смрзла или нашла начин да уђе у обућу. Чађ од грејања се таложила по снегу, и убрзо би једина бела места били кругови где се снег отопио око неке веће честице угља. Све је постајало ружно, и остајало тако до пролећа.
Данас су друге ствари ружне, али снег је лепши, кад га има.
(велика)
У ствари, ни овај не изгледа нешто лепо преко дана – индустријска со, којом се посипају коловози и плочници, га обоји горе него кад се момци ручно потпиш(ај)у по њему. Ваљда што је та боја неорганска, а ова друга гарантовано органска, враг ће га знати. Нема више ни чађи, јер се велике зграде греју издалека или на гас; оно што се појединачне куће греју на угаљ и дрва не добацује довољно да га опраши.
Danas je 83. rođendan Johna Mayalla, jedne od najznačajnijih figura kada je reč o razvoju bluesa i, uopšte, popularne muzike u Engleskoj. A s obzirom na to što je usledilo u tokovima te besprekorne, preko pola veka duge karijere, ni s one strane bare nisu znali šta ih je snašlo kada je u muziku delte kanula kap engleske aristokratije.
Dobro zdravlje, Maestro!
Не, није кафанска. Није ни виц. Ово је само један од луђих аутокрпова које сам успео да направим.
Под један, просторија. Историје онолико – како смо се прешли кад смо зидали, па на стандардна четири реда блокова, 4х25цм, додали још један за венац, па смо добили да је кров за тих 25цм виши него што је нормално. Тесарима све било нешто снеруке кад су правили кров.
А онда, коју ћемо конструкцију, са столицама, са рукама… ај са рукама (тако се зову оне косе греде што подупиру неке друге греде). С тим што руке онда морају да штрче кроз забат, па шта, ми смо то тако хтели. А на крају, кад је то постало поткровље, прозори дођу тако високо да је таваница у кућици у истој равни са таваницом у собама. И сад то само треба све ставити на једну фотку.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану”
Do pre nekoliko godina sam često posezao za kompilacijama koje sam namenski pravio za podizanje raspoloženja jer poslu nikada nije bilo kraja. Moja fizička isrpljenost je bila više nego očita, pa nije bilo zgoreg da se s vremena na vreme upumpa malo adrenalina u umorno telo. U međuvremenu, sve se promenilo. Naši životi u stvarnom i virtuelnom svetu su se toliko ubrzali da nam je često potreban sedativ. Kako nisam sklon tabletama, pri ruci su mi neki od diskova na koje mogu da se pouzdano oslonim jer na mene deluju umirujuće.
Jedan od njih je Voice (2004).
Nezavisna diskografska kuća 4AD, još od svoga osnivanja početkom osamdesetih, bila je poznata po tome što je pod svoje okrilje uzimala izvođače koji se nisu uklapali u uobičajenu muzičku matricu. Iako većina njenih štićenika nije imala velike i zapažene uspehe, kompanija je vremenom stekla reputaciju ozbiljne kuće koja ne pravi kompromise kada je reč o kvalitetu izdanja.
Pa šta košta da košta.
¡Hasta la victoria siempre!
In memoriam: Fidel Castro 1926-2016
U petak uveče je na Neko Bolje Mesto otišao poslednji političar na svetu koji je bio prava ikona. Voleli ga ili ne, slagali se sa njegovim načelima ili ne, za Fidela Kastra ste mogli da kažete svašta, ali jednu stvar nikako: da je bio folirant. Ne: sve što je govorio, bilo je ne zato što je to bilo tačno ono što slušaoci u tom trenutku treba da čuju (kao što rade političari iz moćnih zemalja) niti zato što mu je neko programirao epizodu koju u tom času treba da odigra (kao što rade… dabome), nego zato što je tako mislio da treba – u tom času i uvek.
Sad kad je otišao, budite slobodni da potražite nekog vođu koji je na tom nivou. Ako ga nađete, javite nam, jer mi za drugog takvog ne znamo. I zato, bili vi za ili protiv Fidelovih ideja, priznaćete da je to bio nivo principa koji jeste funkcionisao u siromašnoj zemlji od 11 miliona stanovnika. Da, jednoumlje. Ali Fidel je pre svih drugih prepoznao da je alternativa bila u bezumlju.
Rasprave o tome šta je Fidel uradio Kubi ne bi mogle da idu bez toga šta je prethodno Kuba učinila njemu. Ali, to je prostor za priču u kojem mi, iz pozicije salonskih komentatora, udobno zavaljenih u svoje fotelje pred konzolama računara, ne bismo umeli da se snađemo. Pedeset godina izolacije, pri čemu je izolacija iznutra možda bila veća od one spolja, učinilo je da trulež nametanja jednoumnog političkog mišljenja učini stanovnike Kube na neki čudan način mekim, dragim i gostoljubivim. Neki naši prijatelji su svedočili kako su se na Kubi osećali bezbedno kao u svojoj ulici, te da nisu videli namršteno lice za tri nedelje boravka, uključujući ulaske u one kvartove gradova koje turistički vodiči ni ne pominju, a kamoli da u njih vode.
Naš prijatelj, književnik nagrađivan za literaturu napisanu na jeziku koji mu nije maternji, koji je na Kubi bio, rekao je povodom Fidelove smrti (u slobodnom prevodu sa engleskog):
Najveći problem koji su američki predsednici imali sa Kastrom je taj da on nije ubio milione ljudi, nije organizovao montirane procese i bio je pravi i iskreni marksist i žestok kubanski nacionalist. Da, Kuba je siromašna, ali to je možda jedino mesto na svetu gde zapadnjaci neizbežno moraju da postave sebi neka vrlo duboka pitanja o kvalitetu sopstvenog života i da li su odabrali pametno.
Na Kubi postoji koncentracioni logor. Gvantanamo. Ali to nije njegov logor.
Fraza o tome da je Fidel Kastro bio otelotvorenje Kube ima težinu, ali i utemeljenje u stvarnosti. Dok je većina srećnika koji su Kubu videli svojim očima pričala o tome kako se na ulicama mogu videti brojni američki automobili stari 60 godina i više (i poneka Lada godišta do 1990), samo malobrojni bi se setili da skrenu pažnju kako su svi ti automobili još uvek u voznom stanju. Možda bismo mogli na čas da mislimo baš u tom smeru: hajde da se na nekoliko sekundi zapitamo o tome kako ko obezbeđuje vozno stanje svog automobila, kao i šta je toj metodi uzrok, a šta posledica.
I možda se baš tu nalazi odgovor na pitanje “šta je to Kuba iz ere Fidela Kastra”.
Kako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. novembar 2016.”
