Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Još od malih nogu činilo se da je Davidu Minisianu predodređena muzička karijera. Sa pet godina je počeo da uči da svira klavir, a sa 15 mu je predloženo da postane profesionalac. To je podrazumevalo svakodnevno višečasovno vežbanje repertoara u trenutku kada su dečake njegovih godina više zanimali bezbol, gluvarenje sa drugarima, devojčice… A moralo se ići i u školu.
Uz sve to, Minisian je otkrio novu strast – snimanje filmova.
Uzimalo, davalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo…
I tako, nismo se mogli odbraniti od teme nedelje, koju je jedan određeni deo takozvane politički budne populacije pokušao da objasni kao takozvanu političku katastrofu. Dakako, nemajući svojih briga, bavili smo se tuđom brigom izbora za predsednika SAD. Tobože, to je bitno jer izbor osobe koja će sledeće četiri godine (ili osam godina, uglavnom osvoje dva mandata), tobože, voditi glavnu reč u globalnoj politici tiče se i nas.
E, pa vidite: upravo je to sveopšte vučenje za rukav isti onaj razlog zašto su i ovde politički pali puleni raznih takozvanih naprednih struja (napredne su im bile samo tehnike mažnjavanja i ništa više, pokazalo se): prosto, dosadili su i bogu i ljudima. Pričali su mnogo, radili su malo ili nimalo. I dok vajni analitičari iz vascele vasione sada seku dlaku na četvoro u pokušaju da “objasne anomaliju” koja je dovela do toga da onaj narandžasti lik dospe do pozicije predsednika SAD, niko nije dao najjednostavnije i po svoj prilici jedino tačno objašnjenje: ljudi su umorni od političara, politike, istih fraza, istih šablona… Ništa ne funkcioniše, ljudima je sve gore, a priče su se potrošile. U Americi se nije glasalo za neku opciju, nego protiv svih ostalih.
Jeste, dobro ste se setili: baš kao i u Srbiji 2012. Bar smo u nečemu ispred Amerike.
Filozof iz Slovenije, onaj što ga stalno svrbi nos, u pravu je u jednoj stvari: Americi će biti potrebno da redefiniše odnose u svom političkom estabišmentu. Međutim, kad malo saberemo dva i dva, postoji tu i poneko drugo rešenje. Jer, ta navodna potreba za redefinisanjem odnosa u američkom establišmentu je važna samo pod uslovom da Amerika želi da taj isti estabišment opstane.
Međutim, zašto bismo mi to hteli ili ne hteli? Zar ne mislite da mogu oni svoju muku da rešavaju i bez nas? Ono što oni nama rade neće se promeniti, pa taman stavili imenjaka Paju Pattka, Žiku Obretkovića ili Đuru Vrbljanca u Ovalnu kancelariju.
Eto, politika. Opet politika. A sve to samo zato što je ovaj utovar napisan još u sredu uveče. Ma, ne pitajte: prekarijat samurajski.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.”
