27 godina posle (1): Grad koji žuri

Veća fotografija je ovde.

Sticaj okolnosti je hteo da smo Jasna i ja odlučili da provedemo vikend u Budimpešti: neradni petak, nedalek grad, hajde najzad da prelomimo: poslednji put smo u tom gradu noćili u leto 1991. godine. No, pravo istraživanje, prvo koje smo zajedno uopšte preduzeli otkako smo zajedno, beše u leto 1989, kada smo u Budimpešti proveli dve nedelje sa 400 nemačkih maraka (promenjenih kod Poljaka, na crno, na pijaci u Segedinu). E, tad smo bili u prilici da obiđemo mnogo i upijemo grad u predvečerje tranzicije. Berlinski zid će pasti tek sledeće jeseni, severni sused Mađarske će podeliti tek dogodine, rat kod južnih suseda će se zaleteti tek kroz dve godine. Ispilile su se ideje i mladi Mađari se više nisu plašili da nose majice na kojima je pisalo “Иди домой”. tako je i bilo: do kraja te 1989. godine, ruske trupe su posle 33 godine okupacije Mađarske pokupile svoje pintle i otišle kući.

Rečju, uhvatili smo, a da toga nismo bili sasvim svesni, poslednju sliku jednog doba koje je nestajalo pred našim očima.

Od onda, u Budimpeštu smo odlazili sporadično, najčešće na rok koncerte, tek na nekoliko sati, pa posle koncerta bež’ kući. Kad ćemo opet barem na vikend, pitali smo se i to se nekako pretvaralo u budalasto retoričko pitanje koje je zvučalo kao da se taj grad nalazi na Solomonovim ostrvima, gde uz malo sreće i povoljna presedanja može da se stigne za samo dve nedelje putovanja, a ne 250 km daleko, od čega tri četvrtine dobrim autoputem.

I tako stigosmo u Budimpeštu jedne večeri i ostadosmo do kasnog popodneva trećeg dana. Mučilo nas loše vreme, ali nismo se predavali: overili smo neke važne tačke po gradu, sasvim dovoljno da bismo namirili staru želju i stvorili mogućnost da uporedimo dve Budimpešte – onu koju pamtimo i onu koja danas više nema problema da komunicira sa turistima iz celog sveta.

I koji je prvi utisak, osim činjenice da sada svi govore engleski, sve je ispisano dvojezično i sve objave na razglasu u metrou se izgovaraju na mađarskom i engleskom?

Budimpešta je grad koji žuri. Dakako, u liberalnom kapitalizmu novac je u središtu svega: to je motiv, ideja, sredstvo, to je predmet životnog opredeljenja i spona čvršća od svakog okova. A kao što može da se vidi u svakom velikom gradu u eri potrošačkog društva, žurba nije samo zbog zarade, nego i zbog potrošnje. Ti ljudi žure čak i da se zabavljaju, pri čemu ne ulazim u diskusiju o širini značenja pojma “zabavljati se”, ali svedočim da se oni trivijalni oblici, poput napijanja metodom “što-pre-to-bolje” subotom uveče upražnjavaju u obilju.

A koje bi to sredstvo bilo bolja ilustracija žurbe nego što je automobil? I pored besprekornog nadzemnog i podzemnog gradskog i prigradskog saobraćaja, Mađari besomučno voze automobile, barem sudeći po dinamici u širem centru grada, gde smo najviše provodili vreme. Reke automobila danju i noću, hajde da kažem da je malo popustilo u nedelju prepodne – ali popodne je opet nastala tarapana. Ako je i krkljanac, makar ide glatko: postoje trikovi koje su primenili u Budimpešti da saobraćaj ide glatkije. Prvo, intervali na semaforima su očigledno dobro odmereni. Drugo, na velikim raskrsnicama nema skretanja ulevo, nego je to moguće kroz male sporedne ulice, pa valja blagovremeno ranije manevrisati (ili kasnije, pa jedno levo zameniti sa tri desno oko sledećeg bloka). Dalje, skretanje desno se stimuliše, ako je uopšte dozvoljeno. Najzad, ako je ulica iole uža, ona je jednosmerna. I da ne zaboravim, jer ja ipak živim u Srbiji pa imam pravo da se čudim ovome: pešaci na obeleženim prelazima bez semafora se poštuju i propuštaju.

Fotku koju vidite snimio sam pri poslednjem svetlu pomoću Cevuljage, sa terase na Ribarskoj tvrđavi na Budimu, pored koje se nalazi bar na kojem je kuvano vino izvrsnog kvaliteta – nije bilo razvodnjeno kao ono na Božićnom vašaru na trgu Verešmarti.