27 godina posle (2): Svakodnevica monumentalnosti

Veća fotografija je ovde.

Stvar o kojoj sam često raspravljao sa prijateljima koji su putovali po Evropi barem toliko koliko sam ja ili više: šta čini jedan grad? Hvatam sebe kako mi je veoma teško da to izrazim, pogotovo u linearnoj ravni pokazivanja prstom na artefakte. Jedan grad, sam po sebi, nije dovoljan da bi se stvar ukapirala: dobro se sećam svog šoka kad smo, godinu dana posle žestokog obilaska Budimpešte, overili Prag (koji je druga priča, tek u planu za novi krug) i primetili važnu razliku. Dok su žitelji Budimpešte te poslednje godine socijalizma očigledno bili umorni od svega i žudeli za nečim apstraktnim, Pražani su ponosno trpeli na sebi dekadentnu stigmu laži koju im je Baćuška nametnuo i nijednog trenutka nisu odustali od sopstvenog modela kulture, pa im nije bilo teško da se vrate na svoje.

E, tada su slike iz Pešte počele da mi se vraćaju i tada sam počeo da kapiram retroaktivno, što sam samo potvrdio nekim sledećim dolascima. Život u senci svih onih monumentalnih građevina ostavlja specifičan otisak na sve ljude koji provedu iole neko vreme u tom prostoru. Bogati evropski gradovi su u određenoj fazi svog razvoja dosegnuli potrebu da svojim izgledom utiču na ljude: što snažnije, to bogatije – i obrnuto: začarani krug rasta moći i demonstracije bogatstva traje kroz istoriju, a građevine ostaju kao spomenici i tragovi tog rasta.

Ne možete ostati ravnodušni na onu pojavu na brdu Budima, preko Dunava, kad iz neke od poprečnih ulica izađete na Dunavski kej u Pešti, pa vam se pogled od kraja na kraj panorame popuni slikom koja je projektovana baš sa namerom da ostavi taj utisak.

Ali, to nije sve: fusnote monumentalnog vas prate po Budimpešti na sve strane, na teritoriji koja je mnogo veća od, recimo, onih par ulica u krugu dvojke u Beogradu. Detalj iiskaču na sve strane, sad sam ih lakše zapažao nego ikada ranije i da me nisu pratili loše vreme i prekratak dan (smrkavalo se već oko četiri), snimio bih više scena poput ove.

Uglavnom, zatekao sam se na jednom prostom trgu na čijoj jednoj strani se nalazi mali moderan park, sa dve strane je okružen socrealističkim stambenim zgradama, a tu su i neke javne građevine napravljene po sovjetskom modelu komunalnog života i s teškom mukom preživele tranziciju u kafiće, poslastičarnice i butike. A onda, kao u nekom filmu francuskog novog talasa, iz prostog sivila uzrokovanog lošim vremenom samo iznikne kupola bazilike Svetog Stefana. Kao trag, kao opomena, kao senka, kao podsećanje da uvek postoji nešto veće. I da ne zaboravim onaj majmunski refleks sa kojim računa svako ko gradi ovakve građevine: ako ja vidim to, onda i to vidi mene.

U pametnim zemljama, tamo gde je narod dostigao status nacije, taj spin moći i njene demonstracije traje i dalje; monumentalnost je možda suptilnija, ali nije jeftinija, nego zato češće ima utilitarni karakter. Zato valjda kod nas spektakl predstavlja 40 km autoputa, ali i dalje od Beograda brže stignete do Minhena nego do Podgorice, a vozom se vozite deset puta sporije nego razvijeni svet.