Dok čitam knjigu o tome kako je grupa danas velikih muzičara pokorila Nashville početkom sedamdesetih i kroz šta su prolazili u svojoj borbi sa muzičkom birokratijom, u drugom planu mi se vrti program jedne internetske radio stanice. Moje uši reaguju samo na ono što se njima dopada i u jednom trenutku shvatam da više ne čitam, već slušam pesmu koja se lenjo razvija.
Pokušavam da razaznam stihove i ništa mi nije jasano. Čini mi se da su samo nabacani bez ikakvog reda i značenja.
DJ odjavljuje pesmu i kaže da je pevala grupa Hey Rosetta!. Prvi put čujem to ime…
Sličnih grupa ima koliko hoćeš, ali ovi nekako interesantno zvuče, pa se bacam na istraživanje. Utvrđujem da su Kanađani, da postoje desetak godina, da im je album Seeds (2011) dospeo i do prvog mesta lokalne top liste… Srećom, neko na Cevki je objavio pesme sa njega pa slušanje može odmah da počne.
U muzici ove grupe sve je dobro smišljeno: gusta atmosfera, zanimljive melodije, bogati aranžmani u kojima dominiraju akustični instrumenti i inteligentna upotreba gudačkih instrumenata. Ideja oko albuma je pomalo neobična. Prema rečima pevača Tima Bakera, zamislili su “da svaka pesma bude neka vrsta semenke iz koje će nešto, vremenom, izrasti i dati im novi smisao.”
Ajd’, neka im bude…
U tom kontekstu, pesma “Bricks” ima smisla tek kada saznaš njen naslov, pa onda oni naoko nepovezani stihovi odjednom dobiju neku novu konotaciju. Utisci koje muzičari nose sa putovanja i nastupa se kao cigle slažu u neku novu građevinu. Postaju priča o trenucima kada dobro raspoloženje nadvlada umor i pojavi se nova energija, kada se uzme u ruke gitara i spontano zapeva bilo šta u nadi da će iz toga da proistekne nešto bolje. Ili nova pesma.
Momci iz grupe Hey Roseta! su nesumnjivo talentovani, ali plivaju u bari u kojoj ima već previše velikih krokodila. Doduše, cigle koje pronalaze na putu su u njihovim rukama, pa se ne bih iznenadio ako nešto novo i dobro od njih i ne sagrade.