I still hear your voice at night
When I turn out the light
And try to settle down
But there’s nothing much I can do
Because I can’t live without you
Any way at all
Ovo je jedna od najlepših ljubavnih pesama u istoriji muzike i dobra prilika da se upoznamo sa jednim sasvim neobičnim čovekom.
John Cale važi za jednog od najuticajnjih muzičara svih vremena koji uvek deluje iz drugog plana. Razlog je jednostavan – ceo svoj život je posvetio istraživanju najrazličitijih vidova muzike. Mislite da je njegova karijera počela kada je sa Louom Reedom osnovao The Velvet Underground. E pa nije…
Na studijima muzike u Londonu smatrali su ga čudom od deteta. Retko ko se može pohvaliti da mu se pesme emituju na BBC-u i pre no što postane punoletan. Primarni instrument mu je viola, a svira i sve ostale koji mu padnu pod ruku. Početkom šezdesetih već se zanimao za avangardu. Njegov nesumnjivi muzički talenat rano je bio primećen, pa je dobio stipendiju za usavršavanje u Americi. Pokrovitelji su mu bili ni manje ni više nego Aaron Copland i Leonard Bernstein! 1963. godine je učestvovao u osamnaestočasovnom (!?) klavirskom recitalu sa Johnom Cageom, da bi se potom našao u grupi minimaliste LaMonte Younga… A to je bio samo početak.
Preko Loua Reeda je ušao u vode rock & rolla, a od tada možemo da ga sretnemo na najrazličitijim i potpuno neočekivanim mestima. Tokom sedamdesetih sarađivao je sa Nico, Nickom Drakeom, Patty Smith, The Modern Lovers, Squeeze, Sham 69… Nije ni čudo što ga mnogi smatraju dedom panka i novog talasa. 
Njegovi solo radovi su takvi da nikada ne znaš šta od njih da očekuješ. Pesme često imaju “normalan” rok format, ali u njima uvek ima neke specifičnosti, kao da u njima postoji stalna tenzija između normalnog i eksperimentalnog. Ovo “eksperimentalno” ne znači da je neslušljivo, već se više odnosi na neuobičajene aranžmanske zahvate na pesmama.
A to je otežavajuća okolnost za bilo kakav komercijalni uspeh.
U novembru 1975. godine objavljen je album Helen of Troy. Cale se u to vreme nalazio na turneji promovišući prethodni album i bio je besan na diskografsku kompaniju Island. Smatrao je da su objavljene pesme više demo verzije nego finalni proizvod. Gledano iz današnje perspektive, ništa mu ne fali. Štaviše, jako je interesantan. Na njemu svira vrhunska ekipa (Chris Spedding, Pat Donaldson, Phil Collins, Brian Eno…) i prosto je neverovatno kakav gaf je napravio izdavač. No, Cale nije bio jedina žrtva. U vreme eksplozije panka i novog talasa, Island je naprasno odlučio da “ubije” neke od svojih najviđenijih umetnika, donoseći glupe i proizvoljne odluke. Čak se nisu setili da “I Keep a Close Watch” objave kao singl, verujem da bi bio komercijalno uspešan.
Govorkalo se da je Caleova velika želja bila da ovu pesmu snimi Frank Sinatra.
To se nikada nije desilo.
U međuvremenu, ne propustite ni ovaj aranžman veličanstvene pesme.