Sad mi tražimo skrivena značenja u pesmama koje je pevao. Naročito revnosno to činimo otkako nas je, uz ultimativni performans sopstvene smrti, onako veličanstveno zbunio i ostavio nas da zauvek tražimo odgovore na pitanja koja nas on nije terao da postavljamo, a na koja on nije hteo da odgovori.
A jedina istina je ta da su sve te pesme oblikovale ličnost koja se ispod tog pseudonima krila skoro pedeset godina uglavnom besprekorne umetničke karijere najdaljeg dometa. I zbog toga nije bitno to što neke od tih pesama nisu bile njegove: on ih je pevao bolje nego bilo ko, uključujući njihove autore.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Auh. I još jednom: auh.
Reči su nedostatne.
Imalo bi, ipak, da se kaže ponešto o ovoj i nekim drugim Bowieovim interpretacijama pesme “La Mort” Jacquesa Brela. U tome će nam pomoći jedan od njegovih najvažnijih muzičkih saradnika, upravo onaj koji je poslednji sa njim podelio scenu.
My death waits like an old roué
So confident I’ll go his way
Whistle to him and the passing time
My death waits like a bible truth
At the funeral of my youth
Weep loud for that and the passing time
My death waits like a witch at night
As surely as our love is bright
Let’s not think about the passing time
Mike Garson, klavirista na ovom snimku, isti je onaj ludak koji četrdeset i kusur godina pati od fobije da ćete ga i vi, prilikom upoznavanja, baš kao i tričavih ko zna koliko hiljada ljudi pre vas, pitati kakojedođavolauspeodaodsvira onaj solo na “Aladdin Sane“. No, Garson je rešio taj problem proaktivnom metodom: on ne krije da pati zbog smrti svog prijatelja, ali leči sebe i nas tako što slavi njegov život i priseća se nekih veličanstvenih muzičkih trenutaka za koje ne propušta da ponovi da su mu najdraža nagrada u karijeri. Tu i tamo, na svom sajtu i profilu na fejZbuku nas podseti na neke od tih interpretacija u koje ga je Bowie poveo sa sobom na poneko mesto na koje drugačije, po sopstvenom priznanju, ne bi nikada mogao da stigne.
But what ever lies behind the door
There is nothing much to do
Angel or devil, I don’t care
For in front of that door, there is you
U dva navrata nas je Garson podsetio na Bowieov prepev Brelove pesme, koju je upriličio još šezdesetih godina i ponekad izvodio na koncertima šezdesetih i sedamdesetih. Onda ju je obnovio baš u vreme turneje Earthling Tour (1997) i to je verzija koju slušamo.
Ja za ovu neverovatnu pesmu znam još otkad mi je Čeda Fancy snimio “oficijelni” bootleg Santa Monica ’72 (za koji je svojevremeno dao toliko novca da me je želudac zaboleo kad sam čuo; to izdanje je legalizovano mnogo kasnije kao Live Santa Monica ’72). Glas i gitara, šta je tu imalo da se priča… Pesma je, u prilično sirovoj izvedbi, mogla da se čuje i u filmu “Ziggy Stardust And the Spiders from Mars” (koncertna turneja 1972-73), ali dugo ne i na nekom zvaničnom nosaču zvuka; soundtrack iz filma je objavljen tek 1983. godine. Mnogo kasnije se pesma pojavila na nekim egzotičnim kompilacijama, ostajući volšebno da visi bez studijske izvedbe – i tako do samog kraja. Po mom saznanju, studijska verzija “My Death” u Bowievoj izvedbi nikad nije objavljena, ako uopšte postoji.
My death waits like a beggar blind
Who sees the world through an unlit mind
Throw him a dime for the passing time
My death waits there between your thighs
Your cool fingers will close my eyes
Let’s not think of that and the passing time
My death waits to allow my friends
A few good times before it ends
So let’s drink to that and the passing time
Džezoidni blend koji je dat ovoj izvedbi tokom devedeseetih je Garsonu legao k’o budali šamar, jer čovek je ipak u celu rock’n’roll priču došao iz džeza i verovatno ne bi dugo ostao uz Bowieja da mu ovaj, budući mudar poslodavac, nije dao potpuno odrešene ruke i poklonio neograničeno poverenje (lepo vam velim, setite se poslednjeg samostalnog nastupa Davida Bowieja u životu: samo Garson je bio na sceni sa njim kad su uradili konačnu instancu pesme “Life on Mars“). U kamernim prilikama, Bowie je najviše voleo da ga Garson prati, a sasvim je očigledno i da je mnogo voleo da izvodi “My Death“.
But what ever lies behind the door
There is nothing much to do
Angel or devil, I don’t care
For in front of that door, there is you
I tako dolazimo do potpuno neobjašnjive izvedbe koju su dvojica prijatelja sami izveli na jednom dobrotvornom koncertu 1995. godine u Njujorku, kako Garson navodi na svom sajtu. Poslušajte ovo.
Nagoni suze, suncetižareno.
My death waits there among the leaves
In magicians’ mysterious sleeves
Rabbits and dogs and the passing time
My death waits there among the flowers
Where the blackest shadow, blackest shadow cowers
Let’s pick lilacs for the passing time
My death waits there in a double bed
Sails of oblivion at my head
So pull up the sheets against the passing time
I ne bih ja više pričao. Ne znam šta bih…
But what ever lies behind the door
There is nothing much to do
Angel or devil, I don’t care
For in front of that door, there is you
…Šta bih rekao više.