Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da citiram sebe:
Za razliku od većine soundtrackova koji se bez filmskih kadrova pretvore u dosadnu kulisu dok se rade sasvim desete stvari, oni iz Tarantinovih filmova mogu da funkcionišu i sami za sebe. To nam mnogo govori o režiserovom rafiniranom muzičkom ukusu i, dakako, naslušanosti. Mešanje muzičkih žanrova kod njega je sasvim uobičajena stvar, a ne nedostaje ni egzotike i eksperimenta.
Seća li se neko muzike koja svira na kraju filma Kill Bill 2?
Vreme je da obnovimo gradivo.
Većina muškaraca muzičara će u razgovoru lako da potvrdi da je za bavljenje ovim zanatom glavni motiv bio “doći do mnogo devojaka”. Oni istinski umetnici govoriće o “unutrašnjem porivu” koji su osećali od malena kako bi iskazali svoje emocije. Psiholozi će nas ubeđivati da je gitara samo nastavak onog muškog dela tela koji nazivamo “porodičnim draguljem”.
Žene su na ovu temu mahom uzdržane i nerado govore o tome. 
Ovo je jedna od mogućih priča.
Odmah posle čuvenih “Petooktobarskih promena”, moj Kum je otišao na kratku turneju po Kanadi. Željno sam iščekivao njegov povratak zbog nabavke nekih sitnica vezanih za posao, a znao sam i to da se neće vratiti praznih ruku.
Iako su nam muzički ukusi veoma različiti, uvek bi se u gomili ploča/diskova koje je donosio iz inostranstva našlo ponešto i za mene. Tako sam se, za malim zakašnjenjem, upoznao sa, kako je on tvrdio, “pevačicom koja se ne skida sa kanadskih radio programa”. Bio je to moj prvi susret sa Sarah McLachlan.
Pre nekoliko dana sam uhvatio sebe u neobičnoj situaciji: čitao sam knjigu koju je napisao Jo Nesbø, gledao seriju koja se zove Okkupert (koja je, igrom slučaja, rađena po njegovoj ideji) i slušao Ebbu Forsberg.
Sa prvim ozbiljnim znacima dolaska zime, izgleda mi prirodno da mi društvo prave Skandinavci. 
