Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Krajem sedamdesetih uhvatio sam sebe da slušam sve i svašta. Mainstream me nikako nije privlačio. Smatrao sam da je većina onoga što se svrstavalo pod ovu kovanicu manje-više dosadno, pa sam stalno pokušavao da pronađem nešto novo što će mi bolje držati pažnju. Uostalom, to i danas radim.
Kao i svaki narkoman, kako vreme prolazi, tražim sve jači fiks. 
Iako većina nas misli da je britanska muzika sa pojavom Bitlsa, Stounsa, The Who, Kinksa i još mnogih drugih ušla u rock fazu, nije bilo tako. Pop/beat se održao do kraja šezdesetih, i to veoma uspešno. Kako se uspešnost ogledala u proizvodnji popularnih pesama i, naravno, finansijskom efektu koji je dolazio od prodaje singlica, cilj svake grupe je bio da se dočepa top liste. Pojavom na top listi automatski se dobijao bolji honorar za svirke, a i mesta na kojima se svira postajala su sve prestižnija.
Uz mnogo sreće i nekoliko hitova iza sebe moglo je da se računa i na nastup na televiziji.
I’ll be there when you call me
I’ll be waiting
Čekala je, bogami se načekala, da je spomenem…
Prebiranje po singlovima me je ovoga puta uhvatilo nespremnog. Dok sam ovaj vrteo po rukama, bio sam iznenađen kako je uopšte dospeo do mene. Utešno je bilo da sam se odmah setio pesme – dobra, od onih koje su mogle da postanu klasika. Pomislio sam na jednog od Samuraja koji bi mi odmah rekao:
“Kako si mogao na OVO da zaboraviš.” 
Čestitke časopisu National Geographic Srbija na desetogodišnjici postojanja.
