Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I still hear your voice at night
When I turn out the light
And try to settle down
But there’s nothing much I can do
Because I can’t live without you
Any way at all
Ovo je jedna od najlepših ljubavnih pesama u istoriji muzike i dobra prilika da se upoznamo sa jednim sasvim neobičnim čovekom.
Ne samo da su izmišljali neprijatelje,
nego su ih i naoružavali.Vesna Denčić
Valjalo bi da raščlanimo zašto mislimo da nije neophodno pominjati Njega i Njegove baš uvek, nakon što je jedan naš pažljivi čitalac prokomentarisao svoje čuđenje što u prošlom utovaru nismo pomenuli ujdurmu sa nekakvim vozilom punim oružja pronađenim na mestu na kojem može da se dovede u vezu sa Njim i Njegovima.
Stvar je jednostavna i hajde da jednom za svagda raskrstimo sa tim.
Prvo: On je činovnik. Vrhunski činovnik, politikom obojen i politikom vođen, ali činovnik. Ili bi barem to trebalo da bude. Njegov posao je da vodi logistiku države. Da li On taj posao radi i kako ga radi, drugo je pitanje o kojem treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.
Drugo: činovnik ili ne, On (ili bilo ko drugi da vodi logostiku države) ima način, pa i mandat, da radi i neke stvari o kojima se ne priča. Može i treba ponekad baš tako: bez galame i prašine obaviti ponešto. A to znači da galama o stvarima koje nisu završene predstavlja neki loš znak. Koji je to loš znak: nesigurnost, prikrivanje nečeg drugog ili, prosto, manija veličine? O tome treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.
Treće: sa gorepomenutim mandatom da neke stvari radi sa galamom ili tiho, besno udaranje u talambase u času kad nije vreme za talambasanje nego za hitru i efikasnu istragu budi sumnju svake iole inteligentne osobe. Sad, da li je to talambasanje sredstvo spinovanja (skretanja medijske pažnje sa jednog područja na drugo), da li je sredstvo estradne politike u času kada treba odigrati neki valcer, kolo ili kazačok (u svakom slučaju: plesati kako drugi svira), te da li je možda galama ipak samo pojavni oblik manije veličine, teško je pitanje na koje ovde nećete naći odgovor, jer se mi tim pitanjem ovde ne bavimo, što bi reklo da nismo u potrazi ni za kakvim odgovorom te vrste. Osim toga, tim pitanjem i proisteklim odgovorima svi mi treba da se bavimo na glasačkom mestu, a ne na jednom rock’n’roll blogu koji se drsko obraća prevashodno onima koji su u životu pročitali barem stotinu knjiga.
Da li smo se razumeli? Ne prisiljavajte nas na kolokvijalni rečnik iznad crte preloma. I ne prisiljavajte nas da se izjašnjavamo zašto danas nema reči o kretanjima u svetskom tenisu. Takođe, ne mislimo da je važno šta je rekao Mario Vargas Ljosa.
Sad mi tražimo skrivena značenja u pesmama koje je pevao. Naročito revnosno to činimo otkako nas je, uz ultimativni performans sopstvene smrti, onako veličanstveno zbunio i ostavio nas da zauvek tražimo odgovore na pitanja koja nas on nije terao da postavljamo, a na koja on nije hteo da odgovori.
A jedina istina je ta da su sve te pesme oblikovale ličnost koja se ispod tog pseudonima krila skoro pedeset godina uglavnom besprekorne umetničke karijere najdaljeg dometa. I zbog toga nije bitno to što neke od tih pesama nisu bile njegove: on ih je pevao bolje nego bilo ko, uključujući njihove autore.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Auh. I još jednom: auh.
Reči su nedostatne.
Imalo bi, ipak, da se kaže ponešto o ovoj i nekim drugim Bowieovim interpretacijama pesme “La Mort” Jacquesa Brela. U tome će nam pomoći jedan od njegovih najvažnijih muzičkih saradnika, upravo onaj koji je poslednji sa njim podelio scenu.
A ponekad igrate na granicama ponuđene tehnologije i prelazak crte u toku fotografisanja bi naškodio rezultatu. Tada je legitimno ponuditi rešenje s druge strane.
Nastavite sa čitanjem… “Zašto RAW (6): Zato što metafizika sutona”
I can tell by your eyes that you’ve probably been crying forever,
And the stars in the sky don’t mean nothing to you, they’re a mirror.
I don’t want to talk about it, how you broke my heart.
If I stay here just a little bit longer,
If I stay here, won’t you listen to my heart, ohh my heart?
Znam, čuli ste ovu pesmu nebrojeno puta kako je peva Rod Stewart, a pojma nemate ko je njen autor i kako zvuči u originalnoj verziji. 
Evo novog priloga za naš mali serijal o važnim pesmama koje nisu proslavili njihovi autori ili prvi izvođači, već neko drugi.
Da li je dozvoljeno napustiti verni foto-zapis u cilju dobijanja upečatljivije scene? Pitanje je benasto, jer bismo onda moglo da se zapitamo da li je dozvoljeno koristiti teleobjektiv…
Nastavite sa čitanjem… “Zašto RAW (5): Kad ti se vlaga upetlja u total”
Ili da karikiram nepoznatog revnosnog prevodioca jednog filma:
“Prešao bih zbog tebe 804,672 km”
Nećete mi verovati, ali u pisanje ovog priloga ulazim potpuno nespreman; verujte mi na reč. Radi se o tome da ja vas, čestite i posvećene čitaoce Suštine pasijansa, sada uvlačim u nepodobni eksperiment rešavanja ušnog crva – pesme koja se uvuče u glavu i ne pušta dok je ne čuješ ponovo. E, u slučaju ove pesme, vrati mi se bar jednom u dve nedelje. Evo, poslušajte.
Koještarija, mada priznajem veselu notu i entuzijastičnu izvedbu.
Nastavite sa čitanjem… “Prešao bih zbog tebe petsto milja (i još petsto)”
Ponekad rešenja nema. Ili ga ima, ali ga se niste setili. Tako je to kad samo mislite šta će se desiti ako ta zvona počnu da zvone dok ste pored njih.
