…Jedino preostaje da izaberete sredstvo konverzije hrpe umornih ljudi u veselu gungulu koja je spremna da đuska do jutra. Ako nemate iskustva, pretvorićete žurku u parastos, a to niko ne želi. Ako ste vešt animator, snaći ćete se nekako.
A ako ste iskusan animator, imaćete OVOLIKOG keca u rukavu za one prilike kad ništa drugo ne uspeva.
Lepo pustite Stray Cats i u roku od dva minuta leti perje!
I kao što rekoh, nema tu šta da se priča. Ali, ajde-de…
Stray Cats su rockabilly bend koji je na svetsku scenu došao iz nekog levog gradića u državi New York i te 1979. godine, kad su se pojavili, predstavljali su najzanimljiviju revival pojavu koja se mogla čuti u to doba. Obaška, njihovo pojavljivanje pamtim kao spas od najezde drugog talasa disko muzike, one koja je izgubila svaki smisao i od koje se dobijala koprivnjača, pogotovo kad je sve više idiota među muzičkim urednicima došao na otužnu ideju da bi baš takvu muziku trebalo puštati na radiju i televiziji. Beše to nova atrakcija za “Nedeljom popodne” (i najbolja, sve dok nije nastupio Haustor, ali to je neka druga priča) i najzad smo mogli da se odmorimo od Eruption i Village People. A kad je Nikola Karaklajić predstavio njihov prvi album u “Večeri uz radio”, beše to potvrda za mene tada najvećeg autoriteta da nije reč samo o simpatičnoj pojavi, već nečem vrednom.
Dobro pamtim i to da ko god je od mojih drugara to čuo ovaj bend, nikako nije uspevao da poveže sliku i ton (ama, ni ja nisam bio bolji). 
Sirovi, neverovatno energični zvuk benda, zasnovan na virtuoznom prangijaškom sviranju gitare osnivača i pevača Briana Setzera, posebno je bio naglašen minimalističkom, ali jednako furioznom ritam-sekcijom. Kontrabas i bubnjarska baterija od dve do četiri komponente (dobošu i fuss čineli je tek kasnije bio dodat mali bas-bubanj i velika činela) činili su potku muzike u kojoj nema diplomatije, nema velikih scenarija i epskih razrada. Uvod, razrada i zaključak u jednoj rečenici. I to bez interpunkcije. Bill Haley na steroidima. I sto puta glasnije.
Ovo je, što bi rekli moji prijatelji Cigani, “daš deset marke da ti odsviram nešto, pa da ti bude žao što mi nisi odma’ dao sto marke”. Muzika koja te ubije kao zeca ili ti skine kamenac sa prednjih zuba (ako ih ne polupa), što je naročito efikasno u većem društvu. Moglo bi se reći i da ta muzika zvuči kao bezrazložna i sirova kafanska tuča koja se završi tako što se na kraju svi učesnici zagrle, pa odu za šank da piju pivo… Do sledećeg okršaja.
Ne sumnjam da bi stotinu čitalaca ovih redova bilo spremno da pruži stotinu drugačijih definicija muzike Stray Cats, ali verujem i to da bismo se svi složili da su definicije u ovom slučaju nebitne i beskorisne. Bitno je imati jako pojačalo i dobre velikolitarske zvučnike, pet gajbi piva i tolerantne komšije, pa žurka može da počne.
Ne, ne zanima me što se pivo sad pakuje u kartone od 24 male flaše; nađite gajbe sa zidarskim flašama i prestanite da izigravate ljubitelje globalizacije… Ma, slušate li vi šta vam govorim ili samo đuskate u stolici? Ustanite, kad vam je već po volji da se njišete! Pustite ovo ponovo i glasno!
Pesma koju slušate je uvršćena u Rock and Roll Hall of Fame katalog kao jedna od 500 pesama koje su oblikovale rock’n’roll.
Ponekad nema tu šta da se priča. Pustiš Stray Cats. I žurka može da počne.