Misao na misao, asocijaciju na asocijaciju, da čovek ne poveruje kako je lako zatvoriti krug. Ispričaću vam o čemu je reč, samo da pustim jednu staru stvar, da je se setite i da je opet čujete, možda posle dugog vremena, kao u mom slučaju.
A sad, da vam polako ispričam kako je počelo i završilo se mišlju o čoveku koji je na muzičkoj lepezi na suprotnom kraju svemira.
Prošle nedelje je održan 15. međunarodni Jazz & Blues festival u Kikindi. Već godinama se održavajući na volšebni način, najpre zahvaljujući entuzijazmu malenog broja ljudi koji ne dozvoljavaju da festival utrne u zabačenoj varoši čiji žitelji hodaju kao zombiji pričajući da se u njoj ništa ne dešava, a onda na fenomenalnu svirku dođe 35 duša… Uglavnom, uoči jedne svirke, sa razglasa se začuje muzika Leonarda Cohena. B. me tada upita:
– Boga ti, kako to da na Suštini pasijansa niste obeležili odlazak Leonarda Cohena?
A kako da odgovorim na to pitanje? Ja sam tih dana ubrao tri slobodna dana da pobegnem na kratko putovanje u nedaleki grad. Drugi samuraji su se bavili drugim mislima. Mnogi od nas su pomislili na Cohena, ali niko ništa nije napisao, jer… Eto.
Uto na fejZbuku K. prokomentariše kako je proveo celih sat vremena (!) u pokušaju da sluša Leonarda Cohena i kako ne kapira u čemu je fazon. Čovek je investirao sat vremena u Cohena, jebote!… Odgovorim mu kako Cohena treba čitati, a ne slušati, što sam i mislio.
Dan pre toga sam na istom tom fejZbuku, više isprovociran sveopštom stihijom postova onih koji oplakuju Pesnikovu smrt a da uglavnom ništa nisu ukapirali, napisao sam:
Ima tome jedno 35 godina… Dao sam jednom drugu dvaput preslušanu kompilaciju Leonarda Cohena za izraubovani album Sweet Freedom od Uriah Heep. Sva je istina da se nikad nisam pokajao zbog te odluke.
No, valjda je red da mahnem Pesniku poslednji put.
No, bilo je to razumljivo. Imao sam petnaest godina, drugo mi je bilo na pameti, a ni moj engleski nije tada bio dovoljno dobar da razaznam tananost poetskih slika Leonarda Cohena. Za to vreme, prangija grupe Uriah Heep mi je bila po volji.
Dve misli potom, uhvatim samog sebe kako pokušavam da rastumačim tu bizarnu vezu, koja je na neki volšebni način opstala. Kakve veze pod kapom nebeskom mogu da imaju hard-rock grupa, jedna od onih koje su bile nosioci čvrstog rock zvuka ranih sedamdesetih i čiju muziku danas slušamo, i pesnik iz Montreala, koji je tek kao zreo autor naučio da se poezija mnogo efikasnije plasira ako se upakuje u muzičku formu?
Potraga za odgovorom me je podsetila da sam pomenutu zamenu vinila opisao u jednom tekstu na SP pre tri godine, na šta sam zamalo zaboravio. U međuvremenu, visoko na mojoj malenoj top-listi prioriteta za pisanje u ovoj rubrici se nalazila i današnja pesma. Hajde da je uhvatim, pomislih, možda nešto zanimljivo izađe iz tastature…
I slušajući pesmu neposredno pre ovog pisanja, prigrabe me stihovi:
He told me tales, and he drank my wine
Me and my magic man kinda feelin’ fine
I to je bilo dovoljno. Pada mi na um: svako je svoju dubinu tražio, možda i nalazio, u umetnosti koju je stvarao i delio sa svetom. A svet u vreme najplodnijeg stvaranja tih umetnika je živeo u poslednjem periodu utopije modernog doba. Leonard Cohen kao pesnik, Ken Hensley kao autor muzike, David Byron kao pevač, neprebrojni drugi, tih godina su bili pogonjeni lakim drogama, alkoholom i testosteronom i najbitnije im je bilo da se pred ženskom lovinom pokažu kao čarobnjaci.
U tome su, naravno, uspevali. Jer, ranih sedamdesetih je bilo tako lako biti čarobnjak.
I eto veze koju sam tražio.