Pre nekoliko dana sam uhvatio sebe u neobičnoj situaciji: čitao sam knjigu koju je napisao Jo Nesbø, gledao seriju koja se zove Okkupert (koja je, igrom slučaja, rađena po njegovoj ideji) i slušao Ebbu Forsberg.
Sa prvim ozbiljnim znacima dolaska zime, izgleda mi prirodno da mi društvo prave Skandinavci. 
Još pre par godina sam pisao o tome da sa ovog podneblja dolaze najinteresantnije stvari koje, na neki način, čuvaju umetnički obraz Evrope. U muzici, Skandinavci neprestano pomeraju granice i kreiraju mnoge subžanrove. Mada ima i onih koji se drže već postojećih obrazaca.
Muzika koju izvodi Ebba Forsberg ne donosi ništa novo, ali ono što ona radi je jako dobro. Odmah bih je stavio u grupu internacionalnih ženski songwriterskih zvezda jer tu, neosporno, pripada po onome što se može čuti sa njenih snimaka. Verovatno i ona sebe tako posmatra, sudeći po tome da je snimila tri albuma sa pesmama Cohena , Dylana i Toma Waitsa prevedenim na švedski.
Moje slušalačko iskustvo sa njenim opusom se prostire na dva albuma snimljena na engleskom jeziku. Na njima ima koketiranja i sa alternativnim rockom, ali glavne pesme su mirnijeg tempa.
“Daybreak” je, verovatno, najbolja pesma od onih koje sam čuo. Nalazi se na albumu True Love (2001) i svojim zvukom strašno vuče na Americanu. To je priča o razočaranoj ženi koja je ostavljena bez nekog vidljivog razloga i to joj, normalno, teško pada. Buđenje u samoći na nju deluje otrežnjujuće, pa joj samo ostaje da se isplače i nastavi dalje…
Ebba poseduje moćan glas, prati je ekipa vrlo kompetentnih muzičara, pesme su joj kvalitetne i znalački aranžirane, pa je pravo čudo što nije prisutnija na sceni. O njenoj karijeri se gotovo ništa ne može pronaći, a čitao sam i o tome da joj albumi nisu doštampavani posle početnih tiraža, pa kolekcionari traže astronomske svote za njih.
Po ko zna koji put sam zbunjen i razočaran načinom na koji muzička industrija danas funkcioniše.