Utovar nedeljom, 27. novembar 2016.

¡Hasta la victoria siempre!
In memoriam: Fidel Castro 1926-2016

U petak uveče je na Neko Bolje Mesto otišao poslednji političar na svetu koji je bio prava ikona. Voleli ga ili ne, slagali se sa njegovim načelima ili ne, za Fidela Kastra ste mogli da kažete svašta, ali jednu stvar nikako: da je bio folirant. Ne: sve što je govorio, bilo je ne zato što je to bilo tačno ono što slušaoci u tom trenutku treba da čuju (kao što rade političari iz moćnih zemalja) niti zato što mu je neko programirao epizodu koju u tom času treba da odigra (kao što rade… dabome), nego zato što je tako mislio da treba – u tom času i uvek.

Sad kad je otišao, budite slobodni da potražite nekog vođu koji je na tom nivou. Ako ga nađete, javite nam, jer mi za drugog takvog ne znamo. I zato, bili vi za ili protiv Fidelovih ideja, priznaćete da je to bio nivo principa koji jeste funkcionisao u siromašnoj zemlji od 11 miliona stanovnika. Da, jednoumlje. Ali Fidel je pre svih drugih prepoznao da je alternativa bila u bezumlju.

Rasprave o tome šta je Fidel uradio Kubi ne bi mogle da idu bez toga šta je prethodno Kuba učinila njemu. Ali, to je prostor za priču u kojem mi, iz pozicije salonskih komentatora, udobno zavaljenih u svoje fotelje pred konzolama računara, ne bismo umeli da se snađemo. Pedeset godina izolacije, pri čemu je izolacija iznutra možda bila veća od one spolja, učinilo je da trulež nametanja jednoumnog političkog mišljenja učini stanovnike Kube na neki čudan način mekim, dragim i gostoljubivim. Neki naši prijatelji su svedočili kako su se na Kubi osećali bezbedno kao u svojoj ulici, te da nisu videli namršteno lice za tri nedelje boravka, uključujući ulaske u one kvartove gradova koje turistički vodiči ni ne pominju, a kamoli da u njih vode.

Naš prijatelj, književnik nagrađivan za literaturu napisanu na jeziku koji mu nije maternji, koji je na Kubi bio, rekao je povodom Fidelove smrti (u slobodnom prevodu sa engleskog):

Najveći problem koji su američki predsednici imali sa Kastrom je taj da on nije ubio milione ljudi, nije organizovao montirane procese i bio je pravi i iskreni marksist i žestok kubanski nacionalist. Da, Kuba je siromašna, ali to je možda jedino mesto na svetu gde zapadnjaci neizbežno moraju da postave sebi neka vrlo duboka pitanja o kvalitetu sopstvenog života i da li su odabrali pametno.

Na Kubi postoji koncentracioni logor. Gvantanamo. Ali to nije njegov logor.

Fraza o tome da je Fidel Kastro bio otelotvorenje Kube ima težinu, ali i utemeljenje u stvarnosti. Dok je većina srećnika koji su Kubu videli svojim očima pričala o tome kako se na ulicama mogu videti brojni američki automobili stari 60 godina i više (i poneka Lada godišta do 1990), samo malobrojni bi se setili da skrenu pažnju kako su svi ti automobili još uvek u voznom stanju. Možda bismo mogli na čas da mislimo baš u tom smeru: hajde da se na nekoliko sekundi zapitamo o tome kako ko obezbeđuje vozno stanje svog automobila, kao i šta je toj metodi uzrok, a šta posledica.

I možda se baš tu nalazi odgovor na pitanje “šta je to Kuba iz ere Fidela Kastra”.

Kako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.

U međuvremenu, često prepoznamo šablon: čim neko umre, a što su brži mediji to nam se čini da umire više ljudi, kreće lavina stereotipnih reakcija koje pokazuju koliko smo nastrojeni nekritičkom mišljenju i pretvaranju ljudi u idole i anti-idole. Baš smo se nalupali raznih gluposti u slučaju Fidela Kastra. Čini se kao da smo postali veštiji nego ikad u pogledu davanja pogrešnih kvalifikacija o nekom čoveku. Dalje reakcije takođe idu u krajnost: recimo, Bećić poziva da se ne kuka za Fidelom. Tekst je pomalo prepotentno napisan, ali moramo priznati da je čovek u nabrajanju šablona koji koriste e-narikače dobro potrefio našu matricu mitomanije oplakivanja smrti harizmatičnih javnih ličnosti.

No, kako vreme prolazi, tako su počele da sve više smrde sve krajnosti. Izgleda da čak i dežurni komentatori više ne prezaju od toga da jedno kažu, drugo misle, a treće prikrivaju. Toliko je moderno po svaku cenu pljunuti na neki artefakt prošlosti da će i bivši drugovi marksisti, koji su danas ili salonski filozofi ili neshvaćeni umetnici, revnosno denuncirati život i delo marksiste koji je to ostao do poslednjeg daha, kao što je i obećao kad je 1959. došao na vlast. Tako vam je to od pamtiveka: poturica gora od Turčina.

Najzanimljivija su ona skakutanja sa jednog na drugi kolosek u cilju dokazivanja sagovorniku da smo u pravu oko neke teze. Pritom je nejasno zašto to neki ljudi uporno rade: ako se niste slagali sa onim što je Fidel Kastro uradio kao političar, nemojte izvlačiti na površinu informacije iz njegovog privatnog života, jer to zaista nema smisla.

Bez obzira kakav je vaš odnos prema nekoj ličnosti koju pominjete, kad se već bavite njome, pokušajte da se bavite principima u kojima je ta ličnost funkcionisala i izvucite neke zaključke iz relevantnih pokazatelja. Recimo: da li je za svet bolje to što je medicinski sistem na Kubi jedan od najkvalitetnijih na svetu (pritom besplatan za građane) ili je važnije to što je ekonomska beda prouzrokovana (i) sankcijama koje su trajale preko 50 godina?

Nismo dovoljno spremni ni pitanja da artikulišemo, a kamoli da na njih suvislo odgovaramo. Međutim to rešavamo tako što pitanja ni ne postavljamo, a odgovore sastavljamo na licu mesta, dok jezik već skakuće po ustima. Vi svakako zahtevate da se održi vaše pravo na saopštavanje mišljenja i to je sasvim u redu. Da li to uključuje i vaše pravo da ne mislite, ali ipak nešto kažete? Mislite (sic!) o tome.

Savet Alana Forda:

Ili nađi posao u skladu sa željama ili se prekvalifikuj. Nemoj posle da pričaš kako su drugi svemu krivi. Ovaj savet sponzoriše Ministarstvo rada i hvatanja promaje Srbije.

Dolazi čovek u manastir da provede dan-dva i odmori se od stresova ovozemaljskog sveta. Prilazi mu iguman manastira da ga pozdravi i upita ga:

– Možemo li ja ili kogod od bratije da učinimo išta za vas dok ste ovde sa nama?

– Da, oče: zamolio bih da mi date jabuku, šljivu i komad kanapa.

Iguman ga gleda, ne razume, ali naredi da se čoveku donese šta je tražio.

Te noći, zadesi se da je gost bio smešten u keliju odmah do igumanove. Dok je iguman provodio noć u molitvi, iz gostove kelije se oko ponoći začu neobičan zvuk:

– Bum-gada-bum-čuk-čuk! Trrrrr-gada-bum! Tras, tras, tras!… Bum-gada-bum-čuk-čuk! Trrrrr-gada-bum! Tras, tras, tras!… Bum-gada-bum-čuk-čuk!…

I tako do zore.

Pomisli iguman: radoznalost je znak slabosti. Neću dati đavolu da me iskušava na taj način. Uostalom, gost je svetinja i šta god da radi u keliji, njemu na dušu.

Dogodine u isto doba, eto gosta opet. Iguman ga opet primi i pozdravi, zapita treba li šta, a ovaj opet zamoli da mu se daju jabuka, šljiva i komad kanapa. I opet mu se udovolji, bude smešten u keliju do igumanove, kad opet oko ponoći, začuje se odatle:

– Bum-gada-bum-čuk-čuk! Trrrrr-gada-bum! Tras, tras, tras!… Bum-gada-bum-čuk-čuk! Trrrrr-gada-bum! Tras, tras, tras!…

Iguman je goreo od želje da sazna šta se to, za boga miloga, dešava u gostovoj keliji, ali izdrža i ovog puta.

Treće godine u isto doba, eto opet gosta i sve se ponovi na isti način: jabuka, šljiva, kanap, susedna kelija, bum-gada-bum-čuk-čuk, trrrrr-gada-bum, tras, tras, tras… Iguman je proveo nemirnu noć i čim je svanulo a zvuk prestao, pokucao gostu na vrata kelije. Ovaj otvori, a iguman će:

– Božji čoveče! Tri godine nam dolaziš, ugošćavamo te po redu i kanonu, uvek tražiš i dobiješ jabuku, šljivu i kanap i uvek se od ponoći do zore iz tvoje kelije neprekidno čuje bum-gada-bum-čuk-čuk, trrrrr-gada-bum, tras, tras, tras! Bog će me kazniti zbog ove slabosti i radoznalosti, ali ja definitivno moram da znam šta se to od ponoći do zore dešava u tvojoj keliji!

– Oče, praštajte! Objasniću ću vam sve, ali da mi obećate da živom stvoru nećete reći to što vam budem ispričao!

– Obećavam, ovoga mi krsta!

I tako, obeća iguman da će ćutati o toj stvari.

A budući bogobojažljiv i inače smeran po prirodi, on je to obećanje i održao.

Da li znate kako se sprema pile na fejZbučki način?

Uzmite očišćeno pile srednje veličine. Pobiberite po ukusu, stavite dva češnja belog luka unutra. Pospite žlicu vegete, pa dobro utrljate u pile, naročito ispod krila i bataka, pa složite u tepsiju u koju ćete usuti malo vode. Stavite pile u rernu već zagrejanu na 180°C i skoknite na fejZbuk samo na pet minuta da vidite šta ima novo.

Čudna je stvar navika. Radiš nešto, a da više ne umeš da objasniš zašto, osim da si navikao da radiš to. Međutim, postoji nešto još čudnije, štaviše – perverznije i svakako odvratnije.

A to je impulsivno ponašanje zasnovano na obrascu kopiranja tuđih navika i običaja.

Kako se desilo da se nasred Balkana organizuju tzv. Black Friday sales (što se sasvim umesno, to jest primereno glupo, prevodi doslovce kao “rasprodaja na crni petak”)?

Trgovačka ujdurma, braćo draga. Uvoz zapadnih (prevashodno američkih) trgovačkih trikova i posledične ikonografije u cilju prodaje robe koju treba što pre prodati kako bi uopšte mogla da se proda. Uvezeš Dan zaljubljenih, pa prodaješ srca od papira. Uvezeš Dan Svetog Patrika, pa prodaješ zelene šešire i deteline sa četiri lista (i domaće kiselo pivo umesto slatkastog crnog irskog). A onda, šta bi drugo, uvezeš i dan koji nije praznik…

Dan zahvalnosti je lokalni praznik u SAD. Uobičajeno je da se porodice okupljaju na taj dan. Pošto je to četvrti četvrtak u novembru, a za mnoge je neradni dan, zapravo je reč o početku vikenda koji traje četiri dana umesto dva. A sutradan po Danu zahvalnosti, posle trpeze koja je toliko bogata da će se poneki naivni posmatrač usuditi da je uporedi sa uobičajenom slavskom trpezom u Srba, sledi neradni petak. E, onda su se neki vešti trgovci dosetili da je to savršen dan da se prodavnica isprazni od stare robe, kako bi se napravilo mesta za novu robu tokom božićne rasprodaje, koju valja upriličiti na način koji podrazumeva ozbiljno čišćenje rafova u prodavnici.

A kako je najbolje da se prodavnica isprazni? Najbolje je tako što će se na robu okačiti oznake popusta od 50% do 90%, pa pustiti kupce da opajaju rafove i pride ostave bar neki novac na kasi umesto da trgovci sami sklanjaju robu i bacaju je, praveći tako čist gubitak.

Prodaja tog dana ponekad prevaziđe prodaju prethodna dva meseca. To je uobičajeni dan kada tekući godišnji saldo poslovanja u trgovinama postaje pozitivan, to jest profitabilan. A pošto se u američkom knjigovodstvu negativni brojevi ne obeležavaju prefiksom minusa, već crvenom bojom, to znači da broj koji označava tekući godišnji saldo poslovanja više nije crven, nego postaje crn.

E, zato se taj dan zove Crni petak i zato je to najveći trgovački praznik u državi koja sebe smatra ekonomski najjačom na svetu.

Pre desetak godina, prodavci potrošačke elektronike su se dosetili da jedan dan nije dovoljan, nego su razvili tantričke tehnike navlačenja mušterija da ipak kupe taj televizor ili laptop sa prošlogodišnjom specifikacijom, jeftinije 30-40% (inače ga niko neće kupiti kad kroz 15 dana stigne novi model). To se dešava sledećeg ponedeljka i taj dan je proglašen novim trgovačkim praznikom po imenu Cyber Monday.

Postoje tu i Small Business Saturday, Giving Tuesday i ko zna kakvi još specijalni trgovački praznici, no stvar se svodi na pojtarije Crnog petka u određenoj trgovačkoj niši, sve u cilju zagrevanja za  božićne bahanalije u kojima su trgovci sve crnji, a vi sve crveniji; modrocrvenu fazu možete postići ako odete u banku i uzmete keš kredit, što je poslednji eksplicitni dokaz da vam je potrebna stručna pomoć psihijatra.

U trgovini je prihvatljivo sve što je legalno, pa prema tome nemamo šta da zameramo trgovcima što se snalaze kako znaju i umeju. Na nama je da razvijemo imunitet protiv impulsivne kupovine. To je teško, ali moguće.

Ponekad nam se učini da je Holivud unapredio tehniku filma za pedeset godina ispred svih, ali po cenu potpunog odricanja filmske umetnosti. Snimaju se filmovi čiji budžet je milion dolara za minut, a koji u dva i po sata nemaju logike u fabuli ni koliko crno ispod nokta. I s tugom pomislimo da li je baš dotle došlo.

Srećom, nije. Postoji nešto što se naziva indie film (indie = independent, nezavisna produkcija van obrazaca velike mašinerije), gde budžeti za celovečernji film ne dostignu ni hiljadu dolara za minut, a koji su remek-dela dobre realizacije dobre priče. Jedan takav film vam predlažemo za današnje popodne: australijski indie film “41” (2012) je odlična SF priča o zavrzlami putovanja kroz vreme.

Gledaanje ovog filma je nagrada sama po sebi. Međutim, važno je i to da se podsetimo šta su najvažniji elementi jednog dobrog filma.

A znate li ko je Kontrazen? Ne znate? Ne zna niko, jer čovek krije svoj identitet, ali zato objavljuje sjajne karikature na fejZbuku. Evo uzorka:

Htedosmo reći: opravdanih razloga za boravak na fejZbuku ima jako malo. Međutim, kad su ti razlozi dobri, onda su baš dobri.

Citat nedelje je sročen odavno, a takav je da možete slobodno da ga koristite kao citat veka u kojem živite iako je sročen još u prošlom veku.

Mnogi nesposobni ljudi su daleko dogurali.
Ko je nesposoban, može raditi sve.
Sposobni ljudi rade samo ono što umeju.
Duško Radović

Debate na temu “kao se postaje neznalica”, “tek sad znam koliko ne znam, ali neću da drugi znaju koliko ja ne znam” i, naročito, “znaju li šta rade, jer ako znaju onda su zli, a ako ne znaju, onda su samo loši” odložite za neko toplije vreme, jer sad bi bilo pametnije da se latite posla. Pardon, učenja.

…a onda je treće prase primilo prva dva praseta u svoju kolibu i tu su posle živeli svi zajedno u sreći, veselju i radosti. Čiča miča, gotova je priča.

Nije nam poznato šta je bilo posle sa vukom iz te priče. Ako neko zna, neka nam svakako javi, jer crkosmo od nedostatka informacije.

Međutim, ostaće nejasno nešto drugo: zašto perspektiva opasnosti od vuka nije stavljena u prvi plan blagovremeno? Zašto se toliko insistira na stereotipu zadovoljenja momentalnih potreba kao osnovnog mehanizma srljanja u propast, a ne ekonomski prihvatljiviji model udruživanja u cilju postizanja…

…Uh, pa ovo zvuči kao ono “zašto se opozicija nije udružila, jer je tako mogla da…”

Izvinite na ovom incidentu. Najzad smo shvatili: očigledno, premisa da neko mora da ostane gologuz iako je jedini od svih radio ispravno jeste osnovni postulat društvenog napretka u 21. veku.

Inače, slika nedelje nam dolazi iz Los Anđelesa, megalopolisa koji ne samo da živi u prizmelju, nego u njemu nema metroa, a ima navike da se čovek vozi sam kolima, odakle god da je pošao i kuda god da je krenuo. A onda, pola grada od četiri miliona stanovnika je selo u automobile na Dan zahvalnosti i krenulo nekome bliskom na večeru sa ćuretinom. I onda je ispalo ovo.

I što reče jedan Samuraj Skoja: sistem koji omogućava da se ovo desi mora biti bolji.

A što reče drugi Samuraj Skoja: ovo na Kubi ne bi moglo da se desi. Ali ne zato što oni nemaju dva miliona automobila u pokretu u istom trenutku na jednom mestu, nego zato što ne slave Dan zahvalnosti.

Q: Kako se zove boginja reumatizma?

A: Koštana.

Nego, odavno nismo imali prilike da se pozabavimo novostima na planu delatnosti raznih studioznih gubitelja vremena i ostalih fanatičnih zamlata. Jedni od najozbiljnijih su, dakako, kreatori Rube Goldberg mašina. Ova kliker-mašina je toliko iskomplikovana da je morala da bude snimljena kao niz detalja, jer drugačije nešto stalno promakne.

Već nekoliko puta smo se zaletali da malo debatujemo o ljudima sklonim da provode desetine i stotine sati baveći se ovakvim igračkama. Stvar se uvek završavala neočekivano brzo, jer bi nas od suvisle rasprave odbio bes izazvan zavišću što i mi ne možemo da provodimo život na sličan način… Otkrivajući tako, nehotice, jednu moguću temu koja je bila ispisana između redova, došli smo do zaključka da bi baš o tome trebalo popričati.

Goldberg-pitalica za vas: Da li biste voleli da vam životne prilike omoguće da budete zamlata, spadalo, gotovan, srećković na tuđoj grbači, kako god se zvalo to društveno opredeljenje, pa da vazda dangubite praveći beskorisne mašine od drveta i klikera?

Rasprava je otvorena. Izvolite.

Neki čitaoci nam prijavljuju da stalno gube savete Alana Forda koje dobijaju našim posredstvom i traže da nešto preduzmemo tim povodom. Pa dobro, dobri ljudi, kako to mi možemo da budemo odgovorni za vaše javašluke? Zašto bismo dozvolili sebi luksuz da tuđi problemi postanu naši problemi?… Ni vi to ne biste dozvolili, zar ne?

Ali, pošto nismo na kraj srca, udovoljićemo vam ovog puta… Savet Alana Forda (rezervni):

Boj ne bije svijetlo oružje, već boj biju dvojica junaka. A na saldu pravog Grunf-junaka svaka šuška biće uvojita. Ovaj savet sponzoriše nezavisni sindikat vazduhoplovnih veterana Prvog svetskog rata.

Zaustavlja me pandur pre neko veče, pa me pita gde sam bio između 9 i 10. Kažem ja njemu: “U trećem razredu osnovne”.

I tako…. Smejali smo se sve do policijske stanice.

Bliži se Nova godina i bilo bi tako lepo da naučite neki novi ples.

Jedna je stvar ne pratiti informacije iz medija a sasvim druga ne znati ništa.

Mnogo je bolje ne znati ništa.

Ma, ko kaže da se u Engleskoj loše jede? To uopšte nije tačno. Trik je samo u tome da naručite doručak triput na dan.

Doručak koji nije burek je, ipak, dekadentna stvar ako ste Balkanac. Zato se u pitanje vašeg doručka nećemo mešati, za svaki slučaj, da ne ispadne da vam narušavamo svetinju privatnosti. U ručak hoćemo, na uobičajeni način: prijatan nedeljni ručak vam želimo.