Utovar nedeljom, 6. novembar 2016.

Ne samo da su izmišljali neprijatelje,
nego su ih i naoružavali.

Vesna Denčić

Valjalo bi da raščlanimo zašto mislimo da nije neophodno pominjati Njega i Njegove baš uvek, nakon što je jedan naš pažljivi čitalac prokomentarisao svoje čuđenje što u prošlom utovaru nismo pomenuli ujdurmu sa nekakvim vozilom punim oružja pronađenim na mestu na kojem može da se dovede u vezu sa Njim i Njegovima.

Stvar je jednostavna i hajde da jednom za svagda raskrstimo sa tim.

Prvo: On je činovnik. Vrhunski činovnik, politikom obojen i politikom vođen, ali činovnik. Ili bi barem to trebalo da bude. Njegov posao je da vodi logistiku države. Da li On taj posao radi i kako ga radi, drugo je pitanje o kojem treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Drugo: činovnik ili ne, On (ili bilo ko drugi da vodi logostiku države) ima način, pa i mandat, da radi i neke stvari o kojima se ne priča. Može i treba ponekad baš tako: bez galame i prašine obaviti ponešto. A to znači da galama o stvarima koje nisu završene predstavlja neki loš znak. Koji je to loš znak: nesigurnost, prikrivanje nečeg drugog ili, prosto, manija veličine? O tome treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Treće: sa gorepomenutim mandatom da neke stvari radi sa galamom ili tiho, besno udaranje u talambase u času kad nije vreme za talambasanje nego za hitru i efikasnu istragu budi sumnju svake iole inteligentne osobe. Sad, da li je to talambasanje sredstvo spinovanja (skretanja medijske pažnje sa jednog područja na drugo), da li je sredstvo estradne politike u času kada treba odigrati neki valcer, kolo ili kazačok (u svakom slučaju: plesati kako drugi svira), te da li je možda galama ipak samo pojavni oblik manije veličine, teško je pitanje na koje ovde nećete naći odgovor, jer se mi tim pitanjem ovde ne bavimo, što bi reklo da nismo u potrazi ni za kakvim odgovorom te vrste. Osim toga, tim pitanjem i proisteklim odgovorima svi mi treba da se bavimo na glasačkom mestu, a ne na jednom rock’n’roll blogu koji se drsko obraća prevashodno onima koji su u životu pročitali barem stotinu knjiga.

Da li smo se razumeli? Ne prisiljavajte nas na kolokvijalni rečnik iznad crte preloma. I ne prisiljavajte nas da se izjašnjavamo zašto danas nema reči o kretanjima u svetskom tenisu. Takođe, ne mislimo da je važno šta je rekao Mario Vargas Ljosa.

U međuvremenu, možda ne bi bilo loše da se zapitate: kolika je verodostojnost onih koji tumače sve te poluprežvakane informacije koje dolaze sa one strane Bare u predvečerje izbora u SAD? Čuli ste, čak i ako niste imali nameru da pratite, sasvim dovoljno ružnih stvari o oboje kandidata i odlučili te da zauzmete neki stav, bez obzira na to što se to vas em ne tiče em je malčice blesavo da na to trošite više vremena i energije nego što biste potrošili na izbore u sopstvenoj zemlji. A tek, preko svega, iako pravilno slutite kolika je (ne)tačnost svega onog o čemu se priča o dvoje kandidata, vi do tog nekog zaključka dolazite sami ili uz pomoć nekog jednako prikrivenog iskustva.

Mislite o sledećem: i predsednik SAD je činovnik, onaj najvišeg ranga. Pritom je zadužen da o problemima misli na odgovarajući način i uz sve raspoložive resurse, trošeći pritom vreme koje je ekvivalentno značaju predmeta i kontekstu politike čiji je eksponent po datom mandatu.

A sad razmislite, ako je moguće bez izliva manije veličine: koliko smo mi to značajni, pa da izbor ovog ili onog kandidata učini neku razliku za nas ovde?

A kada završite sa tim razmišljanjem i dostignete ovaj ili onaj odgovor, pokušajte da date jedan odgovor sebi samima: zašto do sada niste toliko razmišljali o izboru predsedničkih kandidata na izborima u Srbiji? Zašto niste razmišljali o svojoj ulozi u rezultatu?

Eto: zato.

Savet Alana Forda:

Ili pohađaj velike i [skupe|teške] škole ili nauči nešto da radiš. Nikad ne znaš za kakve zadatke si rođen. Ovaj savet sponzoriše Asocijacija studenata privatnih fakulteta čiji prosek je niži od 6,50 (#ASPIFAKČIPJEN650).

Nego, da vas upozorimo. Izgleda da se Glugenije Svemogući vrzma po bekstejdžu Suštine pasijansa, mada ga niko nije zaista video. Odlučili smo da spinujemo da ispitamo stvar, pa smo poslali tragove na DNK analizu. Ako ne pronađu ništa, znaćemo da to jeste bio on.

U nekoj TV emisiji organizovali raspravu o religiji, pa pozvali visokog predstavnika crkve i jednog popularnog filozofa, ateistu, kao diskutante. Na početku rasprava teče mirno i uljdnim tonom, da bi već posle nekoliko minuta glasovi postali podignuti, a izjave pune sarkazma. U neka doba, crkveni velikodostojnik reče:

– Nesrećni čoveče! Znate li kako mi izgledate? Ličite mi na čoveka sa povezom preko očiju u mračnoj sobi bez prozora, koji traži crnu mačku koja nije tu!
– Znate šta, i vi meni izgledate upravo tako!
– Kako to mislite?
– Ličite mi na čoveka sa povezom preko očiju u mračnoj sobi bez prozora, koji traži crnu mačku koja nije tu…. Jedina razlika između mene i vas je u tome što ste vi tu mačku pronašli.

Evo i jednog priloga koji ne zahteva napor, a ne morate čak ni da ga povezujete sa prethosdnim prilogom, kao što inače radite (ili barem oni među vama koji su najzad provalili metode funkcionisanja Uotvara nedeljom). Prosto, reč je o najboljoj sekvenci u dugoj istoriji animirane serije The Simpsons. Dragi naši, sledi himna božijoj bašti; kompozitor je Doung Ingle.

Imalo bi se ovde šta reći, ali kao da biste vi slušali te reči…

Bliži se kraj godine, pa ćemo imati na raspolaganju gomile raznih foto-retrospektiva. U međuvremenu, prisetimo se da je na netu moguće pronaći i neke spontano sastavljene kolekcije fotografija (i to samo jednom! veb je to! na na vebu je moguće SVE pronaći, osim dvaput!). Dolazeći na stranicu koju vam danas preporučujemo, gde nalazimo 20 zanimljivih fotografija, usput smo naučili kako u jednom naslovu da povežete sadržaje koji međusobno nemaju ama baš nikakve veze.

Dakle, samo upotrebite reči “čudesno (čarobno, neverovatno)” i “svet (planeta, svemir)” na maloj udaljenosti (eventualno neki veznik i jedan pridev i ništa više). Nećete verovati šta će se potom dogoditi zatim desiti.

Što se tiče prethodnog priloga… Da ne bude da nismo objasnili, jer izgleda neke stvari ne mogu da se uguraju između redova, pa ako prećutimo, onda kažete naglas kako tu nema sadržaja ili kažete nešto još gore (kad ste već pomislili, pa da se misao ne baci)…

Dakle, kada nakupite nešto što je nepovezano, a želite da istresete odjednom, nemojte se opterećivati pokušajima da između sadržaja napravite vezu. Jer, ako je vaša publika dobro profilisana, razumeće princip kolaža kao sekvence dangubno-utovarnog karaktera i neće se naložiti na vašu uzgrednu paljevinu da je reč o homogenom i smišljeno složenom sadržaju. A ako je publika neprofilisana (što je češći slučaj u slučajno odabranim prigodama), možete se koristiti postmodernističkom filozofijom “nije bitno da je smišljeno niti da je utemeljeno u celovitoj misli, već da je sastavljeno tako da izgleda koherentno”.

Izmislite vezu ili se vadite na ono što bivši loši đaci danas opisuju devalviranim jezikom tj. rečima “predobro”, “preodlično” i “pregenijalno” (što bi inače značilo “bolje nego što je potrebno”, “odličnije nego što sme da bude” i “genijalnije nego što je zamislivo”). I obavezno pomenite nekog nepoznatog, rečima kao da ceo svet zna ko je to: “Analitičar Đuro Vrbljanac je izjavio da nikad ništa bolje nije pročitao“.

Možete napraviti i poneku clickbite varijaciju tipa “nećete verovati čemu se svet divi”, “srušilo internet kad je objavljeno” i “zamislite samo šta je naša najpoznatija pevaljka pevačica rekla kada je videla ovu fotografiju”. Inače, ovaj poslednji primer će biti mnogo efikasniji ukoliko na kraju rečenice upišete šest do devet uskličnika. Međutim, nemojte se nama žaliti ako vas neko uhvati u pokušaju da prodate rog za sveću. Vaša reč, vaša odgovornost. Recimo, to bi bilo nešto kao ono kada ste sami odlučivali o tome da li prihvatate globalizam kao životni princip.

Nego, jeste li čuli onu kratku-kratku-kratku baladu o letećem zecu?

Oženio se bogati starac mladom devojkom. Prva bračna noć u preskupom hotelu, on zakupio dve sobe za njih dvoje, sa jednim vratima koja ih povezuju. Mlada se sprema za spavanje, legne u krevet i kaže sama sebi:

– Pa, od seksa nema ništa, ali bar sam finansijski situirana.

Posle one šestodelne serije o RAW fotografiji tokom minule nedelje, Šefu se javilo nekoliko poznanika koji su, za razliku od čestitih komentatora na licu mesta, pokušali da inkognito objasne gde je to dotični sve napravio grešku. Perjanicu nosi jedan koji je objasnio da je nastala greška koju je Šef upravo opisao u tekstu ispod slike, pa je tako zabeležen ne baš tako čest slučaj koji se obično obeležava ključnom rečju “šiljokuran”.

Pitali smo Šefa šta to znači, a on kaže da je nekim ljudima teško da odole i pokažu koliko znaju ono što drugi znaju ili ne znaju, ali ne mogu da pokažu, nego mogu samo da objasne. To je jače od njih, njih uvek muče bolne mentalne spazme, pa koriste svaku prigodu da nastupe pred drugima ne bi li sebi malo olakšali. Ergo: šiljokuran.

E sad, sav ovaj uvod zbog samo jedne kratke i ne naročito korisne, ali svakako zabavne i naročito benaste poente: u proseku, pri svakom susretu sa nekim šiljokuranom možete naučiti nešto, a da to ne bude ona velika istina “bolje je biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan”, već nešto zaista korisno. Na vama ostaje da odlučite hoćete li utrošiti vreme na rizični pokušaj učenja nečeg novog i da li ćete uopšte prepoznati korisni sadržaj, ako ga uopšte bude.

Treninga radi, ako vas interesuje fotografija, predlažemo vam da napravite eksperiment sa jednim od najpoznatijih foto-šiljokurana u sajberprostoru: 20 stvari u kojima greši većina fotografa. Koliko ste hrabri da reskirate 45 minuta svog života na praćenje sadržaja u toku kojeg ne znate hoćete li naučiti nešto ili nećete naučiti ništa?

Možda je lakše pregledati onu listu od 100 txe must foto-blogova (na kojoj se, inače, nalazi 120 blogova), ali ni to nećete saznati dok ne probate sami.

I dobro upamtite: ako imate kućnog ljubimca, pružite mu ljubav i pažnju.

SVU pažnju.

Recite iskreno: da li ste uopšte sigurni u to što kupujete da biste jeli i pili iz pukog uživanja?

Ne, ne zagovaramo teoriju zavere: sasvim nam je dovoljno to što dozvoljavamo sebi luksuz ovisnosti o glupostima. Suptilne su mere koje čine granicu između važnog i nevažnog, ukusnog i neukusnog, poželjnog i štetnog.

Ako vam smetaju ljudi koji oko sebe šire negativne stavove, zapitajte se kakvu muku ti ljudi imaju. Davi li ih žgaravica zbog previše skroba u hrani? Možda im je muka od nepravde koju trpe na poslu? Možda su ljuti jer su im oni koji nemaju posla zamerili što se žale zbog nekakve tobožnje nepravde, a imaju posao? Možda ih muči nesanica jer ne znaju šta će sutra, kad sve slavine presuše?

Budite uviđavni prema ljudima koji šire negativne stavove. Ponudite im neko rešenje, pa ćete videti kako im se menja raspoloženje. Ako nam ne verujete, učinite eksperiment: pokušajte, ne boli. Ako i ne uspe, vama preostaje radost davanja, a to je nešto što nikad ne omane.

Mislite o tome kada danas sednete za nedeljnu trpezu. Prijatan nedeljni ručak vam želimo.