Tu, zapravo, nema mnogo rasprave…
Veća fotografija je ovde.
Situacija poput ove je uobičajena: sat je popodnevni, sunce je nisko i svetlo je odlično, ali senke mogu biti prejake pod određenim uglovima. Zatamnjivanje neba CPL filterom može da pomogne ako je ugao svetla idealan, što nije uvek, ali usporavanje ekspozicije koje pomaže umekšavanju senke nije moguće zbog dinamike u sceni. Jedino rešenje je da slikate u drugo doba dana, u ovom slučaju pre ili posle zalaska sunca, jer u podne sve pregori, a ujutru bi senka bila na drugoj strani Grand kanala. A možete li da čekate toliko? Ne možete, osim ako vam ne ko ne plati da provedete godinu dana u Veneciji…
Najzad se odlučujete da slikate, pa šta bude. Pobrinete se oko kadra, ali dobijete ovo:
Ovo nije slika koju vidite svojim očima, ali jeste slika koju fotoaparat vidi. Rešava se lako ako ima materijala u RAW formatu, a ovde ga ima na svu volju.
Ovo je jedna od najomiljenijih vrsta grešaka koje čistunci najviše vole da izbegavaju i zbog kojih najviše vole da začikavaju turiste koji mlate okolo fotoaparatom. Ne uzbuđujte se zbog toga: jednog dana će digitalna tehnika rešiti ovaj problem. Čak, to je već počelo, ali načinima obrade koji mogu da pokvare koliko i poprave. Bolje da to rešavate sami, s pravom merom, nego da elektronika odlučuje umesto vas. Ovo je krajnje jednostavno da se reši u svakom programu za obradu fotografije.
Koristite RAW format u fotoaparatu, ako imate, ili nabavite fotoaparat koji ima RAW, ako nemate. Prvo to, pa onda sve ostalo.
Kada si se dotakao teme “jednog dana će digitalna tehnika rešiti ovaj problem”, ja imam jedno pitanje za sve foto entuzijaste sa ovog bloga, jer cenim vaše mišljenje.
Da li sprava poput ove, koja softverom i kvantitetom (pokušava da) nadomesti kvalitet, čija je cena 1700 dolara, zaista može da zameni jedan DSLR iste cene?
http://spectrum.ieee.org/consumer-electronics/gadgets/inside-the-development-of-light-the-tiny-digital-camera-that-outperforms-dslrs
Za one koje mrzi da čitaju: spakovali su puno jeftinih sočiva i senzora koji idu u mobilne telefone u kutiju malo deblju od prosečnog mobilnog i potom fotke miksuju u jednu koja bi teorijski trebalo da bude DSLR kvaliteta.
Не видим да ли има сирови формат :).
Али да, то је отприлике технологија коју користи Аутокрп, а вероватно и неке варијанте Ретинекса, оног поступка којим се избацују неоштри пиксели из сателитске фотографије…
Мислим да ће и та врста фотографије напросто постати жанр за себе. Засад, по цени није јефтиније од огледалске, али је зато баш онај “јапански канистер од 30 литара што стане у џеп”. Знам већ неколико људи којима би то преломило, да имају макар довољно моћну камеру коју не морају да посебно понесу, него да им се напросто затекне у џепу.
Zanimljivo je to pitanje: može li sprava A da nadomesti spravu B koja je potpuno drugačija po svom tehničkom konceptu, a cilja isti rezultat?
Moje viđenje se svodi na činjenicu da ne mislim da je sprava ključ uspešnosti nekog rezultata, već je to percepcija posmatrača. Lakše mi je da objasnim kroz primer zvuka.
Znaš li kako se naziva disciplina koja je dovela do današnjeg odličnog zvuka u jeftinim 2.1 sistemima i jeftinim slušalicama? Psihoakustika. Pusti Malerovu simfoniju na mom ATP3 na računaru i čućeš svako kidanje strune na gudalu u trećem redu i svako curenje vazduha na pisku na trećoj oboi. Pusti zvučnike bez vufera i nećeš čuti ništa suvislo. Pusti vufer bez zvučnika i nećeš čuti uopšte ništa… Zajedno te dve komponente daju više od prostog zbira (tj. zajedničke frekventne slike), a inženjeri će lako objasniti kako su u tom procesu fingirali harmonike. Međutim, harmonika nema. A kad čuješ Malera na opremi koja može da dostigne peti harmonik, onaj koji se uhom ne čuje nego se prenosi na skelet, onda shvatiš zašto oprema koja to može košta sto puta više. Još gore, onda počneš da čezneš za tom opremom…
E, tako i ta spravica: ekvivalent psihoakustike. Psihooptika, jebote. U to sokoćalo je osim dvadeset kvazi-objektiva, verovatno, ugrađena sva heuristika koju je bilo moguće objasniti nekim algoritmom, pa je dato procesoru da odluči kako će rešiti neku scenu. Pretpostavljam čak i da je ta sprava u stanju da fingira kontrolisanu dubinsku oštrinu (bokeh). Ali ta sprava će ostati point’n’shoot i svojom konstrukcijom će sprečiti kreativni pristup, jer njen posao je da pruži ispravnu fotografiju, a ne kreativno delo.
Iz tog razloga ostajem u uverenju da to čudo ne može da nadomesti DSLR: paradigma je drugačija, a paradigma mene više interesuje nego prosti rezultat. To je sprava za one koji žele da imaju tehnički ispravnu fotografiju po svaku cenu. To je sprava za one koji, kao ni ja, nemaju vremena. Razlika je u tome što ja bar ponekad radim na tome da imam vremena, pa se tad bavim fotografijom, a kupac te sprave se dobrovoljno odriče svakog pokušaja da se vrati u hedonistički okvir postojanja slobodnog vremena. Sa svom mogućom konotacijom namerne uvrede, dakako bez ličnog napadanja tebe ili bilo koga ko pominje tu spravu, ja to vidim samo kao rešenje “vrhunske fotografije za japije”.
Zato meni takva sprava ne treba. Treba mi taktilni kontakt sa postupkom pretvaranja onog što vidim u ono što sam zamislio (jer ja i dalje ostajem pri stavu da neću da fotografišem, nego da slikam). Treba mi fotografski ekvivalent petog harmonika koji osetim u grudnoj kosti kad slušam Malera (ne, nemam takvu audio opremu, ali sanjam da ću je jednog dana imati). Treba mi situacija u kojoj će fotografija nastajati od časa kad počnem da planiram odlazak na mesto scene koju ću tek fotografisati pa do časa kada ti i ja nad fotografijom koju ti pokazujem raspravljamo o nečemu. Zato u poslednje vreme imam običaj da kažem da mi od foto-opreme nedostaju samo slobodan dan i avionska karta…
Ovonedeljna tema o mogućnosti da nam RAW omogući aspekt kompenzacije neke greške (nastale u neznanju, žurbi, nesavršenosti svetla, uslova slikanja, nemoći tehnike…) samo je jedna od više dimenzija u procesu doživljaja fotografije. Ostajem pri mišljenju da je RAW jedna od retkih nužnih tehničkih konstanti koje valja imati na raspolaganju pri iole ozbiljnom kreativnom pristupu u bavljenju fotografijom. Međutim, u ovoj seriji čak ne potenciram tehnički aspekt, nego onaj društveni; sve sam rekao u prvom delu serijala.
Osim mog konačnog zaključka “ne, to ne može da zameni DSLR”, skrećem pažnju i potencijalnim kupcima da za 1700 dolara mogu da kupe dobar polovni DSLR (moj EOS 60D sada može da se nađe za oko 400 €), jedan univerzalni objektiv poput odličnog Canona EF-S 15-85 mm ili čak Canona EF 24-105 mm (L klase!), jedan teleobjektiv poput mog Tamrona 70-300 mm (koji više vredi nego što košta) i jedno “umetničko staklo”, prime od 35 ili 50 mm sa otvorom blende od barem f/2. Ostaće para za šaku SD kartica, rezervnu bateriju, komplet za čišćenje, dobru torbu za svu opremu i, svakako, za dan na izletu bilo gde i po bilo kom vremenu, samo da je daleko bar 50 km od kuće, sa fotoaparatom u ruci i perspektivom ukusnog ručka za dve osobe.