Da li je dozvoljeno napustiti verni foto-zapis u cilju dobijanja upečatljivije scene? Pitanje je benasto, jer bismo onda moglo da se zapitamo da li je dozvoljeno koristiti teleobjektiv…
Veća fotografija je ovde.
Sad će neko da pita “a šta je ovde bilo pogrešno” i da premota prethodne priloge u pokušaju da se seti da li ja to zaista pričam o paradigmi ispravljanja turističkih fotografija koje nisu ispale “kao sa razglednice”. Fotka zdrava i prava, slikana sa visoke tačke u letnji dan pri savršenom uglu svetla… Ako nemate dovoljno iskustva u sličnim prilikama, neće vam značiti ništa kad kažem da sam zumirao do krajnjih 85 mm, koliko moje osnovno staklo ima na gornjem kraju žižne daljine. Pride, avgust, pet popodne, fotka preko vode… Ništa?
Da pokušamo empirijski:
Pa kako si mogao toliko da pogrešiš, upitaće me dobronamerni posmatrač. Nemaš pojma, to se tako ne slika, reći će mi pak dežurni ziheraš koji voli da hoda svetom objašnjavajući svima gde je sve grešio Steve McCurry (ja slušao svojim ušima kako baš to priča).
Sve što imam da kažem: sa fotkom koju sam uslikao, onako kako sam je uslikao, sve je savršeno u redu. Kadar, svetlo, boja. Da, i boja: tačno ovo sam video svojim očima. Bolje boje bi bile u zlatni sat, ali onda bi bilo teže svetlo, a ja sam upravo razmišljao da li da potražim lekarsku pomoć, jer do te tačke sa nivoa vode sam se upravo popeo za nekih 20 minuta neprekidnog hoda pešačkom stazom uzbrdo, pa uzbrdo, pa uzbrdo, pa uz… i moj puls nikako nije hteo da padne ispod 200 otkucaja.
Stvar je prosta, a još su renesansni slikari objasnili kako se lako postiže efekat dubine na pejzažnim scenama: samo dodaju plavu skramu preko udaljenih mesta i to je to. Dakle, ovde se umešala vlaga, braćo draga, sumaglica u vazduhu; dan je bio topao i Plitvička jezera isparavaju. Izbor je bio da čekam na tom mestu još tri sata, pa ako ne umrem od posledica uspona, doživeću željeno svetlo. Druga opcija beše ona koju koristimo i Steve McCurry i ja (a onaj čistunac nikad): angažujemo popravku u postprodukciji. Ova stvar se rešava za manje od jednog minuta.
– * –
Trik sa profesionalcima visoke klase je sledeći: i oni rade isto što sam i ja uradio u ovoj situaciji. Razlika je samo u tome što oni to nikad neće priznati, a kamoli da će vam pokazati fotku koju su zaista uslikali. Dopingovanje fotografije je sasvim legitimna tehnika popravke nesavršenih uslova fotografisanja. Ja ne dozvoljavam ikome da mi drži predavanje na temu “ne treba to tako” zbog toga što znam kako treba, ali nemam nikoga ko hoće da mi plati da sačekam. Nemojte ni vi da dozvolite da vas kude, nego popravite nesavršenu scenu. Da biste uvek bili uspešni u tome, svakako angažujte RAW format pri fotografisanju. I mada sam rekao da neću objašnjavati, evo trika za ovu priliku: koristite alatku Levels. Moglo bi da se desi da ništa drugo nije ni potrebno, jer kad popravite histogram, boje uglavnom dođu na svoje mesto.
Исти проблем и исто решење је и за случај кад се фотка кроз стакло – прозор, ветробран, било шта што ће да убаци неког свог светла, одсјаја. Ту напросто нема црне, јер тамо где треба да је црна улети тај одсјај. Онда се на кривуљи лепо помери да доњи крај (“где ми је црна”) дође тамо где ми хоћемо, и готово. То је то.
п.с. могао би и знак за рачунску радњу доле да иде словима, јер је ситан, па не видим кад је сабирање а кад множење.