Ово би требало да је насумична фотка из тзв једонистичког правца, тј све нешто око кујне. Међутим, то још не објашњава наслов, који потиче из интерне форе, коју опет зна цео град али… ма, објаснићу, о том потом.
Ствар се врти око кокошака. Кад се прави торта, прво се бира рецепт, а критеријум за избор је овог пута био суманут: у коју иде више јаја. Јер смо запатили кокошке.
Испаде фотка округла па на ћоше – није баш квадратна, иако су на њој све саме кружне ствари (овде би, ради забуњивања, требало да убацим два-три поглавља о квадратури круга). Јесте оквир од стаклене посуде, округле да округлије не може за те паре, ал’ на слици је она ипак помало елиптична, не мош’ утрефити ту вертикалу, да објектив буде коаксијалан са посудом. Тј могло би, да је ово рађено у студију, ал’ ово сам уходио кухињу. Имао сам минут-два док су јаја стајала овако, а онда је ту улетео миксер и покварио сцену.
Светло је, као и у свакој кухињи (осим оних за показивање) шмрљаво, те сам овде применио свој омиљени трик – блиц у страну, преусмерен неким комадом папира, пластике или шта се већ нашло. Пошто је најближи зид на пола метра, светла колико волиш, лепо распршено (“тифусно”, што рече један).
Торта је била за разваљивање, за неки од наших трођендана (није грешка, баш тако кажемо кад се скупе три рођендана у исти месец па славимо одједном).
Е сад, тај наслов. Прво, треба знати шта је то Мужља. То је једно од оних војвођанских села где живе претежно Мађари и уче српски више једни од других него од комшија, па испадне како испадне. У мађарској граматици не постоји род, осим у случајевима кад постоје посебне именице за мушки и женски примерак нечег. И онда иде једна госпоја из Мужље и сретне другу како плаче – испала јој торта негде.
– јој како је био леп, јој како је био леп и добар…
– ма дај, није тако страшно, нађеш други – вели ова, да је утеши, а све мислећи да је ову оставио момак
– …имо је дванес јаја…
– иштенем, такав не нађеш нигде