Рекох да ћу о киосцима посебно. У ствари, већ сам једном сфоткао читаву серију са киосцима, али је време било шмрљаво новембарско, пролазника слабо нешто… није то то. Зато сам некако слаб на киоске, стално хоћу да поправим оцену, могу ја то боље.
Ово је снимљено годину или две раније од оног јуче (које сам снимио стојећи отприлике иза оног безбојног аутомобила у средини), исто зими али без снега. Што ми је покварило назив за данашњи чланак, али и даље може да носи “све боје” у називу.
(велика)
Ово је класичан синемаскрп, са подугачком експозицијом из руке (мало се и примећује на другом снимку здесна, код “Москве”). Овог пута нисам кренуо у соло шетњу, него смо пазарили нешто за унучиће. Дућан већ не постоји, затворен је на пролеће а уместо њега се накотила још једна коцкарница, камуфлирана у бункер. Зашто воле да немају прозоре, то би можда Достојевски умео да објасни.
Дакле, киосци. Као и остатак трга, настали су у разним геолошким епохама, (архи)тектонским стиловима и друштвеним уређењима. Као што је кућа с леве стране нешто из XIX или врло раног XX века, ако не и старија, зграда десно најстарија новоградња (!) из педесетих а наранџасто осветљена зграда у позадини нешто из средине седамдесетих, тако су и ови киосци разнолики. Овај лево је из нечије серијске производње, такорећи робни жиг, и исти тип може да се нађе на још десетак места. Кључар окренут камери – ручни рад. Бајаги пекара с десна (не пеку, само допичу и подгревају) опет нечији ручни рад, скроз другачијег стила, чак са омањом терасом и пар барских столова. Са стражње стране, археолошки налаз, један од последњих црвених киоска из осамдесетих. О црвеним киосцима као врхунцу самоуправног дизајна би вредело попричати посебно.
У дну кадра, вечито нераван плочник из раних педесетих, ако не и старији, који се задржао још на пар места (некад прометнијих а сад више не, па их се бехатон није сетио), те груби ивичњак који је издржао сво оно аутобуско маневрисање, и памти и кад је овуда пролазио спратни аутобус лондонер (за фотку тог буса на зрењанинским улицама следи кило ракије, стандардна комшијска потерница је на снази).
И, наравно, светло. Укратко, пет врста неона, наранџасто улично и можда понека жаруља – ни две нису исте боје. Улична светиљка је вероватно вршњак са оним зеленим светлом, некако ми се чини да су исте боје и да се исте алге хватају на њих. Таква су била и светла на мосту, која су у међувремену замењена, али ово је, мислим, претекло – ваљало би проверити. За пекарово зелено нисам сигуран да је баш светлећа цев зелена, али тенда толико офарба да у збиру изађе тако. Фалило је још да неко улети са осветљеним телефоном, што се можда и десило, а нисам био рад да правим духове, па сам сачекао да оду.
Ова фотка ми је (уз ону са изложбе) једина коју смо припустили на клупску изложбу пре три године. Чак сам се двоумио да ли да је пустим или не, јер аутокрп је мој хоби унутар хобија и не знам колико је то играрија а колико средство да се атмосфера увуче у оквир; да ли ова фотка ради и кад се заборави како је направљена? Другари из клуба су рекли да ради и убедили ме да је качим тамо. Те је сад окачих и овде, и тако без снега.