Сваки програмер је кад тад натрчао на муштерију која је имала генијалну идеју за додатак на апликацију, само да седнемо да то направимо, то свима треба, то ће да буде бум на тржишту, само ми то направи па да видиш, има да нас вуку за рукав, паре ће да пљуште. Очекивања од тога су ишла између “па да делимо паре”, преко “ово нема смисла да ми наплатиш, идеја је моја а ти ћеш то после наплатити другима” па до “подразумева се да је за мене цела апликација фрај, па ортаци смо”.
Е, да, како мали Перица то замишља.
То се обично завршавало тако да је додатак био написан, наплаћен слабо или никако, и после ником другом није требало. Али то није тема. Тема су моји мајстори.
Дође тако да се сређује којешта по кући, довршавају недовршени простори, дај сад док се има, после ко зна кад ћемо и како ћемо… и тако проз кућу продефилује неколико гарнитура мајстора. А пошто сам одавно кречана, фоткам редовно док раде. Ем тако фоткалица уместо мене памти кад је шта било, ем добро дође да се после ен година врати филм и тачно зна куд иде она цев или онај кабл.
Гипсаџије су посебно фотогеничне кад постављају таваницу, јер раде на висини, баратају поприличним равним површинама, па ето нама поједностављене композиције, блесавог осветљења и људи у ненормалним позама. Дакле, сценографија и кореографија, у народу познато под називом балет.
Све се то скупило на овој фотци – има геометрију, има осветљење, има текстуру, има људе у позама (а да није јога), чак има и нешто од тих цева/цевова (како ли се тачно банатски каже, још нисмо успели да расправимо) и једну необјашњиву траку ка доњем десном углу (елемент мистерије!)о.
Сцена иде овако. Њих двојица држе гипсану плочу да легне тачно на место. Чека се трећи да приђе са вијцима па да је причврсти па да они могу да пусте и раде нешто друго. Нешто се задржао, ваљда пуни џеп вијцима, па ја имам времена да одаберем угао, изрез и остало. Ови, наравно, примећују да сам их нанишанио, ал’ им је јасно да им није посао да позирају него да тај гипс легне како треба. Ипак, један се огласи “ако та слика изађе на интернет, делимо паре, а?”.
Та реченица ми је изазвала мешавину неколико дежавија. Од оне шеме за богаћење споменуте у уводу, па до свих оних прилика кад сам, протеклих неколико деценија, чим подигнем објектив ка неком, добијао питања као оно у наслову. Сви се каче на јадног Онджеја Вархолу и очекују својих пет минута славе, од клинаца који цртају шанталице по тротоару па до кафанских музичара. Нема лоше рекламе, рече П. Т. Барнум.
Е па, мајсторе мој, лик ти је заштићен, каогод што је и овај спис заштићен од погубног утицаја лове. Нема и не треба. Може, једино, да убедим Грбу да кад ми буде писао чек, напише два. А на твом, мајсторе, да она нула од износа буде подебљана.
о Ево решења! То је кабл, од лагане бушилице заденуте за појас. На бушилици је комад од тзв. плус одвијача (ака крстака), јер нема смисла да се десетине вијака заврћу ручно. Без алата нема заната.
п.с. Википедија је чудо. Ворхол је ипак рођен као Ендру, и није био Чех него Русин, а аутору из некадашњег Нина (можда Тиркету), који је то однекуд скрпио и турио у чланак, исто стиже чек на нула динара, за услугу турања нетачног податка у главу; лежарину нећу да му наплатим. А држао сам то у глави још од онда, тако нетачно.
Komentari su onemogućeni.