Erdoglija je deo Kragujevca na potezu od Knjaževkog srpskog teatra do Šumarica. Za mnoge, pa i za mene, ona je centar intimnog sveta. Verovatno zbog toga što sam odrastao u njoj i celi svoj život sam pokušavao da joj se vratim. Nije mi pošlo za rukom da se konačo naselim u Erdogliji, ali živim u naselju koje se oslanja na nju pa sam manje-više svakodnevno sa njom u kontaktu. Poznata je po talentovanim i živopisnim likovima o kojima kruže lokalne legende i anegdote, a mnogi od kragujevačkih muzičara su njena deca.
Erdoglija je išarana grafitima i porukama lične prirode koje na duhovit način govore o njenoj svakonevici, a pre neki dan na jednom od zidova pročitah: “Blago vetru, može da duva kada hoće”. 