12,87 kilometara° visoko, šakom u čelo

Grafit u Los Anđelesu pre oko pola veka:
Don’t drink and drive! Take a dope and fly!

Ponekad nema potrebe da se prave neke značajne najave. Ko se nije vezao pre poletanja, šta ću mu ja.

Ah, da: izvinite što sam zaboravio da vas upozorim da vam treba i kaciga, a možda i štitnici za kolena i laktove. Jedino pouzdano znam je da vam padobran neće trebati.

Ajde-de, imalo bi o ovome šta da se kaže. Makar iz srca, kad već nema ničega u glavi.

“Eight Miles High” je jedna od prvih antihimni psihodelične ere. Nastala je 1966. godine na najboljem mogućem mestu za psihodeliju tog vremena, na zapadnoj obali SAD, u praskozorje nekih novih plovidbi u popularnoj muzici. Grupa The Byrds se u tom času malo zasitila eksperimenata u domenu folk-rocka (koji će Gram Parsons malo kasnije uobličiti u nešto veličanstveno, mada drugačije – i na drugom mestu).

Uglavnom, LSD je još uvek bio legalan (zabranjen je 1970. samo zato što je nekontrolisano preveliki procenat američki populacije konzumirao tu supstancu u pokušaju da zamaskira stvarnost življenja; danas bi ih bio 75%). A kada te nosi dugotrajni high trip, kada nemaš snage da se boriš protiv estabišmenta već samo gledaš kako da dočekaš sledeći dan kako bi sutra mogao da se ponovo pripremiš da nekako podneseš samog sebe i trpiš se do prekosutra, pa tako u krug, psihodelična muzika je naročito značajan čulni stimulans. Gomila klasičnih rock bendova je razvila veštinu scenske improvizacije; krenulo bi se sa nekim motivom, pa gde ko stigne… I mada danas svi misle da su Jerry Garcia i družina rodonačelnici svirke koja traje četiri sata i za to vreme se obično odsviraju čak cele tri stvari, The Byrds su počeli sa tom praksom ranije i izdržali dugo.

Video zapis koji služi kao današnja muzička potka snimljen je 1970. godine u Njujorku. Godina je bitna jer to je već ko zna koja rokada grupe; od matoraca, tu je samo Veliki Poglavica Roger McGuinn; do ovog časa, Gene Clark i David Crosby su već odavno otišli da negde drugde ispišu neke velike i važne stranice istorije popularne muzike. Matična grupa je ostala da cedi suvu drenovinu, da bi se najzad, na kratko, desilo i ponovno okupljanje prve postave, koja je ubrzo privela tu priču kraju i raspadu 1973. godine.

Numera “Eight Miles High” je održala kultni status u celom žanru acid rocka – delom i zbog zabrane na većini američkih radio-stanica zbog očigledne asocijacije na high trip. Osnovna verzija pesme deluje homogenije, pa i mirnije; najzad, hajde da čujemo i nju.

Dakle, i struktura i tekst. Ma, sve što čestita psihodelična pesma mora da ima, uključujući smušeni solo na gitari – kao da je preduslov da onaj ko započne solažu u međuvrmeenu zaboravi i gde se nalazi, a kamoli šta trenutno radi… Makar je tekst zanimljiv za potragu za tumačenjem simbola:

Eight miles high and when you touch down
You’ll find that it’s stranger than known
Signs in the street that say where you’re going
Are somewhere just being their own

Nowhere is there warmth to be found
Among those afraid of losing their ground
Rain gray town known for its sound
In places small faces unbound

Round the squares huddled in storms
Some laughing some just shapeless forms
Sidewalk scenes and black limousines
Some living some standing alone

(Nota bene: beše jedan epizodni lik u filmu “Bilo jednom u Americi” (1984) čija uzrečica je bila “Život je čudniji od sranja“. E, baš to.)

A ovaj zapis sa koncerta u legendarnoj sali Fillmore East je pokazatelj kako je to moglo da izgleda na mnogim scenama tog vremena. Možete biti sigurni da ovaj aranžman nije bio baš 100% planiram: ovde je radio ko je šta zamislio i stigao u nekom času. Ja sam uveren da je ovaj ishod bio slučajan. Do strukture matične verzije pesme se nije ni stiglo, nego je izvedba pretvorena u improvizatorski galimatijas koji zvuči kao da ne postoji sutra (“Pa i ne postoji”, dobacio bi sa scene jedan od tih navarenih dečaka).

Šta ja čujem i vidim u ovom snimku, osim ludačke prangije?

Čujem i vidim vreme zbog kojeg ponekad kažem ono što svi kažu: “što se nisam rodio ranije?…” Ali, vidim i vreme koje je čak i protagonistima curilo iz ruku, srca i pameti, pa na kraju znam da nisam ništa izgubio, jer sam imao neku drugu šansu (takođe, prokockanu iz nekih drugih razloga). Čujem i vidim agoniju čestitih muzičara da samo još za minut produže ovaj neponovljivi trenutak i rade to na jedini mogući način: isključivanjem inhibitora i uključivanjem mentalnog ekvivalenta uljanog projektora, nakon kojeg se svaka misao pretvara u amorfnu kašu. Jer onaj ko je bio bliže vatri, brže se i opekao kad je shvatio kakvu igru igraju oni koji industriju zabave održavaju na površini.

Da, baš to: muzika sklona ideji o zabavi, ali joj industrija nije bila motiv ni koliko crno ispod nokta, opstajala je isključivo zahvaljujući ekonomskom mehanizmu teške eksploatacije onih koju su tu muziku stvarali i davali svetu. I ako baš hoćete: čujem i vidim proletere koji su možda svesni,  a možda i nisu (što je zbog hemikalija u opticaju tog časa bilo verovatnije), da ovaj trenutak u kojem se otvaraju vrata u neku devetu dimenziju više ne može da se ponovi, pa zato uopšte nije bitno da li su to vrata od bisera ili vrata iza kojih ložač sa trozupcem pokušava da kontroliše veliku gužvu na recepciji; nastupila je neizdrživa agonija prostog postojanja i ostajanja u jednom trenutku. Jer, braćo draga, bilo je teško živeti sa dva dolara na dan u džepu dok tvoj stariji brat gine negde u džungli preko pola sveta. Uranjanje u acid je za mnoge bio jedini trenutak kada je život bio lep.

I najzad: vidim i čujem kratak, ali savršen dokument trenutka u jednoj od ključnih faza evolucije rock muzike. Acid rock je bljesnuo i ubrzo nestao sa scene; baš su “komercijalno prihvatljiviji oblici” (šta god da zamislite pod tom kvalifikacijom, bićete u pravu) učinili da spontane kreacije ove vrste, izrazito neakademske i izrazito slatke za uho, srce i dušu, polako nestanu sa scene. Neki hroničari tog vremena su rado koristili Klarkovu frazu “kraj detinjstva” kada su opisivali uzroke neumitnog nestajanja te muzike.

Bilo je to, dakle, mnogo više od pukog prangijaškog prašenja. Bio je to pokušaj da se pronađe svoje mesto pod suncem. Pa makar i osam milja visoko.

____________
° Potpuno sam fasciniran nagonom nekih prevodilaca filmova/TV serija da potpuno ubiju duh kolokvijalnog razgovora koji prevode. Oni mahom paze na to da lokalizaciju sadržaja čine i prevod i prilagođavanje lokalnom tržištu, ali ne paze na suštinu, pa ispadne prdačina kad otpočne doslovno prevođenje idioma i fraza. Ne pamtim ni film ni scenu koju sam ko zna kad uhvatio na televiziji, ali dobro pamtim da su dvoje sagovornika razgovarali vrlo povišenim tonom, pri čemu je jedan rekao nešto tipa “And then you run away 100 miles” (karikiram; ne sećam se tačne replike). A na titlu ispod je pisalo “A onda ti pobegneš 160,93 km”. Zauvek sam ostao fasciniran posvećenošću tog prevodioca. Svi potonji primeri te vrste, a bilo ih je oho-ho i tiču se konverzije galona, funti, unci i ostalih jardi, stopa i palčeva u litre, kilograme, grame i ostale metre i centimetre, nisu me ni izbliza toliko motivisali da još bolje upoznam engleski jezik.