R.I.P. Rick Parfitt (1948-2016)
R.I.P. George Michael (1963-2016)
Teško je ukapirati šta se dešava. Kao da je sudnji dan već počeo, pa najpre poziva muzičare.
Poslušajte ovo. Mnogo je simbolike u tekstu, a aktuelno je i danas, 40 godina posle prve izvedbe.
Udara u sinapse.
Ne bilo vam zapoveđeno, pročitajte ove stihove pažljivo.
Would you like to go with me
Down my dead end street
Would you like to come with me
To Village Ghetto LandSee the people lock their doors
While robbers laugh and steal
Beggars watch and eat their meal
from garbage cansBroken glass is everywhere
It’s a bloody scene
Killing plagues the citizens
Unless they own policeChildren play with rusted cars
Sores cover their hands
Politicians laugh and drink
drunk to all demandsFamilies buying dog food now
Starvation roams the streets
Babies die before they’re born
Infected by the griefNow some folks say that we should be
Glad for what we have
Tell me would you be happy in
Village Ghetto LandVillage Ghetto Land
Od ove dve najskorije smrti u svetu popularne muzike, nisam lamentirao nad godinom čiji morbidni saldo čak i u ciljnoj ravnini raste. Umesto toga, prisetio sam se dva naročita koncerta.
Rick Parfitt je bio na sceni kada se cela planeta, po proceni preko dve milijarde TV gledalaca, uključila u prenos koncerta Live Aid (dugo sam mislio da je taj “Rockin’ all Over the World” bio početak koncerta; posle se ispostavilo da nije; prvi su bili neki gajdaši garde Njenog Veličanstva, ali oni nisu bili uključeni u prenos). Status Quo nikad nisu imali naročito mesto u mom srcu – voleo sam neke njihove pesme i to je bilo sve – nego sam tad pomislio kolika muda treba imati, pa izaći na crtu celoj planeti…
To mišljenje je izvetrilo posle katastrofalnog koncerta u praznoj hali Pionir u Beogradu, beše jesen 1986. ako se dobro sećam, kada su Status Quo tako ošljarili da je to bilo bogu za plakati, a meni je došlo da plačem što sam odvojio pare od svog tankog studentskog džeparca za tu ulaznicu. Nikad im se više nisam vratio posle toga. Letos smo Jasna i ja mogli da pohodimo koncert Status Quo u Puli, bili smo u blizini, ali nismo imali impuls da to uradimo… A inače, nekako sam stalno gledao u Rossija, a ne u Parfitta, tako da sad nemam neki kontakt sa tim Parfittovim odlaskom na Neko Bolje Mesto.
A onda, setio sam se koncerta jula 1988, kada je svet slavio 70. rođendan Nelsona Mandele, koji je tada još uvek bio u zatočeništvu, a aparhejd još uvek na snazi. George Michael je svoj nastup otpočeo tako što je otpevao “Village Ghetto Land” Stevieja Wondera. Nisam verovao svojim ušima šta čujem: do tog časa, George Michael je za mene bio just another MTV product čijem opusu nisam pridavao nikakvu pažnju. Od tog dana i te interpretacije, imao je moje veliko poštovanje.
Sva je istina da njegovu muziku ni posle nisam zarezivao za suvu šljivu, u mojoj fonoteci ni tada ni do dana današnjeg nije se zapatilo ništa od toga, ali sam mu makar davao posebno mesto među tim svetom. Kada je George Michael posle otpevao onaj besprekorni duet “These Are the Day of Our Lives” sa Lisom Stansfield na koncertu u pomen Freddieju Mercuryju, nisam bio iznenađen…
Ali ovom vešću jesam bio. Nisu to godine za odlazak.
Pa dobro, ljudi se rađaju i umiru, a kalendar je jedna tvorevina kojoj pojedinim celinama ne treba davati preveliku važnost. Čak nije ni tačan, a ni u skladu sa astonomskim pojavama. Obična grupa brojeva koja pokušava da uobliči ponavljajuće astronomske događaje, ali to prilično loše čini. I koja postoji tek par stotina godina u tom obliku. Koliko je to meni besmisleno (nekom drugom nije), šta bi bilo da je neko umro 1.1, a prethodna godina je bila prestupna? Gde da ga “brojimo”? Namerno kažem “brojimo”, ljudima je bitan broj u nekom drugom broju. Da nije prestupna, povećao bi se broj u 2016, da jeste, povećao bi se broj u 2017.
Rodio se, živeo, umro. Ja još ne znam da je neko predodređen da živi večno, pa da me njegova smrt iznenadi (postoje bića koja mogu da žive večno, ali to nisu ljudi naravno). Bilo bi čudno, iznenađujuće, da živi duže od 125 godina (maksimalni biološki vek čoveka). Razumem da je teško nekima da ukapiraju prolaznost života, a neki to ne mogu nikako da shvate. Neki bi da žive i posle smrti vezani za materijalni svet. Ja na takve stvari ne gledam nimalo na taj način i to je moje lično mišljenje. Žalije mi je kad čovečanstvo izgubi nekog glavonju, nego li kad izgubi nekog ko zadovoljava čula drugih ljudi. O glavonjama se, po pravilu, uopšte ne priča.
Život je relativan, kalendar je relativan, bitan je sadržaj.
М, да, уз ситну примедбу да је ова година баш преступна. У ваљда сваком могућем смислу.
Ne robujte brojevima i prolaznim stvarima, uživajte u momentima jer svaki od njih je, za čas, nepovratno prošao.
A ne čini li ti se da ovde postoje izrazi nekih drugih robovanja? Ti si od jedne proste i trivijalne fraze u naslovu razvio celu tezu. Ne smeta mi zaobiđena poenta članka niti uteravanje nekih novih informacija, nego se pitam otkud naprasno rasprava o kalendaru 😀
Jesi li gledao neki od koncerata koje sam pomenuo? Šta misliš o nastupima koje pominjem? Kakav je tvoj odnos prema muzici ljudi o kojima je ovde bila reč?
Nisam ja taj koji lamentira na pokojnicima i prebrojava ih u ovoj godini. To i u naslovu stoji.
Ne vredi, znao sam da će biti shvaćeno pogrešno. Dižem ruke, ali sad zaista. Vidimo se na nekom drugom mestu.
Samo raspravljamo, pri čemu sam ja više zainteresovan da raspravljam o temi ovog teksta. Ako je išta od tvojih reči bilo pogrešno shvaćeno, možda nije samo moja krivica u tome. Nemoj da se ponašaš kao uvređeno magare, jer niko nije pokušao da te uvredi; taj tvoj manir da pobegneš iz rasprave čim sklizne gde ti se ne dopada baš ti ne služi na čast.
Što se tiče lamentiranja: eto, izabrao sam da lamentiram o kraju jednog doba na način koji je prilično očigledan – umiru ljudi. I to doba odlazi sa ljudima koji su to doba činili. Pritom nije neophodno da budem poštovalac i dugogodišnji slušalac njihove muzike, kao što je npr. bio slučaj moje reakcije kada su otišli David Bowie i Greg Lake.