Verujem da se i vama, kao i meni, reč transparentnost “popela na vr’…” u poslednjih petnaestak godina. U političkom smislu trebala bi da se odnosi na sve ono što bi trebalo da je vidljivo i dostupno javnosti. Dakle, neskriveno. Kako kod nas, a i šire na Balkanu, ništa nije transparentno, ovaj ternin najčešće upotrebljavaju oni za koje svi znaju da javno lažu i varaju, a niko im ne može ništa.
U kulturnim zemljama, poput Danske koju nikada nećemo dostići, transparentnost ne mora samo da ima političku konotaciju, već može da se odnosi na građanina koji nema šta da krije.
Moji “Moravci” bi na to rekli: “Ne skidaj gaće pred nepoznatima, ne možeš da znaš kada će da ti ga uteraju…” 
I nemam ni jedan suvisli razlog da im ne poverujem.
Album Citizen of Glass (2016) danske kantautorke Agnes Obel se na nama neki pomalo strani način bavi transparentnošću, kako politički, tako i intimno. Kao da nam poručuje: “Eto, ja sam se ogolila do balčaka, a vi vidite šta ćete s tim…”.
U suštini, njene pesme su “skandinavski pojednostavljene”, gotovo minimalističke u svojoj “orkestraciji” uz upotrebu neočekivanih instrumenata. Njihov ton je ispovedni, kao da želi da se na neki način raščisti sama sa sobom i demonima koji je progone. I, ako treba da dam pošten sud o tome, nije da joj ne ide…
Pesma “Familiar” je jedna od najboljih na albumu. Nežna, delikatna, zavodljiva u svakom pogledu, mami vas u svet Agnes Obel u kome nema mesta za one koji se plaše da “skinu gaće”.
Pa, ako smete, nemojte meni da se posle žalite. 