Ne mogavši da se izbori sa ćorsokakom u koji su, krajem sedamdesetih, sve grupe simfonijskog rocka upale pod agresivnim pritiskom punka i new wavea, grupa Emerson, Lake & Palmer je 1978. godine rešila da napravi predah. Bila je to dobra prilika da Greg Lake, pevač moćnog glasa, krene u solističku karijeru. Kako je na svakom od albuma matične grupe on imao autorsku pesmu koja je odudarala od ostalog repertoara koji su svirali, publika je već bila spremna na set grandioznih balada koje se pamte.
Lake je imao sasvim nešto drugo na pameti.
Udružio se sa Garyjem Mooreom, uzgred pokupio polovinu grupe Toto, Springsteenovog saksofonistu Clarencea Clemonsa, kremu engleskih studijskih muzičara i snimio čvrst, besprekorno produciran i sjajno odsviran rock album kojim dominiraju gitare. Naravno, majstorska svirka Moorea, Lukathera i samog Lakea se ne dovodi u pitanje i sve to jako dobro zvuči dok se sluša. Ali, barem meni, Lakeovo pevanje u brzim i glasnim pesmama nekako smeta. Iako mu glas ima neophodnu snagu, on je, na neki način, suviše fin i rafiniran za takvu vrstu muzike.
Srećom, u onim malobrojnim i mirnijim pesmama, sve dolazi na svoje mesto. “It Hurts” je klasična ljubavna pesma, u kojoj je njen junak nešto zabrljao sa drugom stranom i sve nešto sam sebe osuđuje hvaleći žensku u nebesa kako bi mu se vratila. Tako nešto boli, jašta, odavno smo svi to naučili.
Greg Lake se nedavno, posle duge borbe sa teškom bolešču, preselio na Neko Bolje Mesto. Lista naših junaka kojima se pridružio sve je duža. Možda je vreme da i mi počnemo da se pripremamo…