Pesma možda i ima takav naslov, ali interpretatori nemaju ni najmanju nameru da se sklone sa scene. A i zašto bi, kad vladaju njome neprikosnoveno – i to radeći šta hoće. Slušaj ovo.
A ni spot nije za bacanje.
Ako prethodni mesec niste proveli ispod nekog kamena ili u nekoj rupi na Tibetu, onda svakako već znate da je grupa The Rolling Stones početkom decembra 2016. objavila novi album, prvi u 11 godina, po imenu Blue & Lonesome. I to kakav! Potpuno ogoljavanje, povratak najcrnjim korenima, sirovo koliko blues uopšte može da bude sirov kada ga snimaš u 21. veku. Dvanaest numera koje su spevali berači pamuka u delti Misisipija – sve tuđe pesme, kao u doba prvog albuma. Toliko tuđe, a toliko jebeno dobro pasuju ovim starcima da je to van svake pameti.
Trijumfalno!
Na jedan upitni komentar “kako im je uspelo da snime album za tri dana” (što je, uzgred budi rečeno, činjenica), neko je odgovorio kratko i suvislo: “vežbali su pedeset pet godina”.
Ajmo još malo. Jer ovo je moj autorski članak, vlasno je da ga zloupotrebim u ovom času, a Fordu Mustangu ne bih mogao da odolim ni u manje uzbudljivim situacijama.
Negde sam pročitao da svaka umetnost, koje god vrste ili stila ona bila, svoj konačni pojavni oblik dobija onog časa kad više ništa nije preostalo da se odbaci. Uz potpunu svest da je takav stav pomalo rigidan i prenapregnut, u ovom slučaju pasuje savršeno. Jer…
Slobodni ste da ne volite blues, jer volite nešto drugo, pa ste odlučili da za ljubav prema još nečemu nema više mesta. Još ste slobodniji da ne volite Stonese, ako vam je život lakši tako što nećete morati da objašnjavate drugima zašto volite te ružne stvorove. Naročito ste slobodni da se o svakoj stvari koja vam se ne uklapa između ušiju izjašnjavate negativno, jer čak i tako treba da bude da bi ovaj nesrećni svet mogao da ponese epitet slobodnog.
Ali nemojte nikada i ni zbog čega da osporavate veličinu umetnosti koja nema više ništa što može da skine sa sebe da bi vam se golom dala.