Kada mi prijatelji ponude da odgledam neki od filmova koji dolaze iz Evrope, nemam nikakvu dilemu – spreman sam da potrošim svoje vreme na njih, pa makar mi se i ne svideli. Onih 250 kanala na kablovskoj skoro da ne nude ništa što bi na bilo koji način bilo provokativno, eksperimentalno ili subverzivno. Francuski “Q” (2011) je možda provokacija za rigidnu katoličku publiku zbog mnoštva scena eksplicitnog seksa, no cela osnovna ideja je previše nategnuta – ne leči se socijalna kriza preteranim upražnjavanjem seksa.
Posle gledanja, od celog filma u mojoj glavi je ostala da se mota samo naslovna pesma.
Skakutavi ritam i neobičan aranžman “Le vent nous portera” su se zalepili za mene. Sa francuskim nisam u dobrim odnosima, pa odmah rešim da kontaktiram ovde već pominjanog Jean-Luca ne bi li mi pojasnio o čemu pevaju Noir Désir. I, normalno, poslao malo njihove muzike.
Odgovor me je iznenadio: “Nije to za tebe, ali ću da ti pošaljem”.
U više navrata sam pokušavao da na njihovim snimcima pronađem još nešto za sebe – francuski punk/alternativa očigledno nisu za mene, a drugih pesama koje zvuče poput današnje u kojoj se kao gost pojavljuje Manu Chao u njihovom repertoaru naprosto nema.
Jean-Luc je potpuno bio u pravu.
Није битно, мене су нашли :). Слушам их већ годинама, и нисам баш приметио да је то неки панк. Поштено отпрашен рок. Једина замерка је што повремено потегну енглески, ал’ ајде, пола острвских рокера је сваки час потезало француски, а у њихове комшијске позајмице се не бих мешао.