Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nedavno je jedan od najmlađih Samuraja, posle gledanja koncertnog zapisa jedne od postava grupe Yes, stidljivo prokomentarisao kako ih uopšte nije slušao. Ništa strašno, za nekoliko minuta bio je zatrpan predlozima odakle da krene i na šta da obrati pažnju, jer se u našim kućnim arhivama nalazi toliko materijala da barem ne mora da ga traži po selu.
Ne znam dokle je u međuvremenu stigao sa preslušavanjem – moj savet mu je bio da krene od samog početka i da prati razvoj grupe.
Lako je iz današnje perspektive komentarisati stvari koje su se dešavale onih burnih godina… Kad se samo setim: ko je uopšte mogao da pretpostavi da će iz onakvog meteža izaći onakav majstor…
Štaviše, i kad se pojavio, ko je mogao da nasluti da će taj momak tako brzo steći reputaciju jednog od najkompetentnijih u svojoj generaciji…
Grafit u Los Anđelesu pre oko pola veka:
Don’t drink and drive! Take a dope and fly!
Ponekad nema potrebe da se prave neke značajne najave. Ko se nije vezao pre poletanja, šta ću mu ja.
Ah, da: izvinite što sam zaboravio da vas upozorim da vam treba i kaciga, a možda i štitnici za kolena i laktove. Jedino pouzdano znam je da vam padobran neće trebati.
Nastavite sa čitanjem… “12,87 kilometara° visoko, šakom u čelo”
Debitantski album Speak & Spell (1981) grupe Depeche Mode je bio iznenađenje godine među engleskim elektropoperima. Uprkos jakoj konkurenciji koja nije bila za potcenjivanje (Human League, Orchestral Manoeuvres in the Dark, Soft Cell), njihov uspeh je bio potpuno zaslužen. Bilo je to pre svega zahvaljujući odličnim pesmama čiji je autor, većim delom, bio Vince Clarke. Bio je to gotovo idilični početak kakav svaka novonastala grupa priželjkuje.
Odmah posle snimanja albuma, iz ko zna kojih razloga, Clarke se predomislio i napustio grupu.
Nastavite sa čitanjem… “Sve što želim je da te ponovo vidim”
Kada mi prijatelji ponude da odgledam neki od filmova koji dolaze iz Evrope, nemam nikakvu dilemu – spreman sam da potrošim svoje vreme na njih, pa makar mi se i ne svideli. Onih 250 kanala na kablovskoj skoro da ne nude ništa što bi na bilo koji način bilo provokativno, eksperimentalno ili subverzivno. Francuski “Q” (2011) je možda provokacija za rigidnu katoličku publiku zbog mnoštva scena eksplicitnog seksa, no cela osnovna ideja je previše nategnuta – ne leči se socijalna kriza preteranim upražnjavanjem seksa.
Posle gledanja, od celog filma u mojoj glavi je ostala da se mota samo naslovna pesma.
Nisam bio jedini koji se, krajem osamdesetih, primio na Tanitu Tikaram. Njen debitantski album Ancient Heart (1988) bio je interesantno iskustvo, pogotovo ako se ima u vidu da je ona u tom trenutku imala samo 19 godina. Pesme su joj bile brižljivo skrojene, tekstovi prilično zreli za njen uzrast, sa dozom enigmatičnosti. A posle više uzastopnih slušanja jasno je svakome da je studijski posao bio brilijantno odrađen.
Welcome back, my friends, to the show that… finally ends.
U godini koja lagano ističe, saldo odlazaka velikih ljudi rock’n’rolla na Neko Bolje Mesto je postao neizdrživo velik. No, ovde deluje statistika: većina oldvejverskih ikona je svoj kultni status stekla šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to su ljudi koji su odavno ukoračili u sedamdesete ili su negde blizu. Mnogi heroji rock’n’rolla su dobro izdržali i do sada, s obzirom na način života koji su vodili. Međutim, iako čovek ne može da reaguje kao da mu je svejedno kad ode neko čiju umetnost je voleo, ipak je reč o ljudima sa kojima ne postoji direktna empatijska veza, već neka fiksacija.
Čak i ako je tako, zašto nam onda toliko teško pada što su 2016. godine otišli David Bowie, George Martin, Gaga Nikolić, Keith Emerson, Prince, Muhammad Ali, Leonard Cohen, Leon Russell, Mose Allison, Greg Lake i mnogi čija imena sam očigledno propustio da zabeležim?
U svetu u kom živimo, najpre zbog prezagušenosti informacijama (mada ne samo zato), dolazi do efekta kompresije vremena. Dan vam je kraći nego pre, zar ne? Hteli biste više, a ne možete: osim meteža savremenog života, pride ste i stariji. Svet oko vas ne pruža kvalitet: podatak nije informacija, informacija nije znanje, znanje nije mudrost. Postali smo zbunjeni i nesposobni da apsolviramo suštinu sadržaja, ako uopšte ima još neke suštine u prezasićenom prostoru scenske umetnosti. Neki umetnici su pretekli iz onog doba pre nego što je započelo zasićenje, a neki od njih sve teže uspevaju da plasiraju svoju umetnost. I sada su ti umetnici počeli da odlaze sve bržim tempom.
A sa njima umire jedna era.
Richard Thompson je jedno od imena koja su za sva vremena zakucana na moju virtuelnu listu radnog naslova “a zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”. Dobro de, ko zna šta bi se desilo da zaista slušam tu muziku: možda bi mi i dosadila? U slučaju ovog čoveka, sumnjam da bih dostigao mogućnost da mi dosadi: u karijeri koja traje skoro pedeset godina i skoro sasvim je bez mrlja, sadržaja ima toliko da bi dugo potrajalo i da se presluša i složi, a kamoli da se apsolvira (a imalo bi šta), a tek kamoli da pređe u rutinu.
U slučaju Richarda Thompsona, posebno izazovno je to što je njegov autorski opus veoma slojevit – i to toliko da uvek možete pronaći još nešto što prošli put niste. U svom ličnom odnosu prema toj muzici imam savršen primer za to. Poslušajte pažljivo. Niže ćete naći i transkript teksta, pogledajte i to. Bitno je.
