I da karikiram Zoću Peacocka: ponekad ne možeš da se oparaš banalnih tema u baladama. Ona ga napustila, on je u bedaku, napio bi se ali nema čime, sećanja ga guše, pevao bi blues, ali ta slika je toliko lepa i taj miris za njom ostaje da sad nema kud. Kao pubertetlije.
Eto. Od te patetike nisu bili pelcovani ni najveći bendovi svog vremena.
Ako je za utehu, pesma je savršena čak i u toj patetici.
Treći album Led Zeppelina je moj omiljeni. Teško mi je da rastumačim to. Najpre, meni nikad nije bilo važno da premerim koji album od Led Zeppelina je najbolji, ama šta god to značilo. Šta bih ja imao od tog podatka? Kakva bi korist postojala od tog saznanja kad ja i dalje želim da čujem sve što su Zeppelini ikad uradili?
Pretpostavljam da razlog te moje posebne privrženosti leži u dve činjenice: bio je to prvi album Led Zeppelina koji sam preslušao od početka do kraja, a to je bilo u vreme kad sam, prilično nezreo u poznavanju muzičke literature, naročito imao ideju o akustičnoj gitari kao nečemu posebnom, pa mi se onaj akustični niz zalepio za dušu.
Nekoliko godina posle, čak sam hteo da zbog ove pesme nabavim dvanaesterac. Bio sam još zelen, nesposoban da zaradim pare za instrument i vaspitan da ne tražim ništa što mi nije baš neophodno da sačuvam golu egzistenciju ili dobre ocene, pa od toga nije bilo ništa. Posle sam shvatio da se to sviranje može aranžirati i drugačije, a da nije bitno baš da kloniram zvukove originala. A tek mnogo kasnije sam shvatio da ne treba da sviram kao Page, Clapton, Beck, Santana, Gilmour, Blackmore ili Walsh, nego kao Grba.
Nisam odavno svirao gitaru. Tempo života kojim živim me je razdvojio od instrumenta, Kako je to glupo. A samo deset koraka me deli od mog Orfeja. Garnitura novih žica košta samo 800 dinara i mogu da ih naručim online, a ne kao pre 25 godina, kad sam preko prijatelja mog prijatelja naručivao da mi se donesu dve garniture iz Milana, a to me koštalo trećinu mesečne plate.
Zaboga, šta još čekam? Dakle: Am, AmSus4, Am, G, D; Am, AmSus4, Am, G, D, C –> Am….