Otkako sam upoznao grupu Steely Dan, stavio sam je na pijedestal onih retkih grupa koje mogu na prste jedne ruke da nabrojim po tome da njihove kompletne opuse rado slušam od prve do poslednje pesme u fonografiji. A karakteristično za baš ovu grupu, uvek se zabavljam mentalnom vežbom sastavljanja “konačne kompilacije”. Svestan sam toga da je to nemoguć posao, pošto bi sastav kompilacije (recimo, za jedan CD) zavisio od brojnih faktora, verovatno najpre od trenutnog raspoloženja. Ali nemam ozbiljne namere, a zabava je zagarantovana, pa se vrtim sa tom igrom već dvadesetak godina.
Nisam baš vodio evidenciju, ali sam primetio da jednu pesmu ne propuštam ama baš nikad.
Auh. Mnogo volim ovu pesmu.
Katy tried; I was half-way crucified.
I was on the other side of no tomorrow.
You walked in and my life began again
Just when I’d spent the last piaster I could borrow
All night long we would sing that stupid song
And ev’ry word we sang I knew was true.
U kontekstu grupe Steely Dan, čija priča je vrlo široka i duboka i ne možete je svariti brzo, ova pesma je dobar reprezent njihove veštine sklapanja radiofonične pesme koja u sebi sadrži sve. Kako da naglasim drugačije, nego ponavljajući: sve. Pop-element koji te uvlači. Rokerska provokacija. Džezoidne harmonije. Karakteristično pevanje koje nije svakome po volji. Perfektna produkcija filigranskog aranžmana u kojem ne nedostaje bar maestralna instrumentalna komponenta; u ovom slučaju, to su solo i pasaži na saksofonu, koji kao da su stvoreni “u prolazu”.
Are you with me, Doctor Wu?
Are you really just a shadow of the man that I once knew?
Are you crazy, are you high or just an ordinary guy?
Have you done all you can do?
Are you with me, Doctor?
Da bez prologa nabrojite nekom znalcu te elemente, verovatno bi najpre pomislio baš na Steely Dan. Bilo je sličnih tokom sedamdesetih, ali tu reč “sličan” morate uzeti sa zrnom soli, prihvatajući samo delimičnu uporedivost. Steely Dan su bili i ostali jedinstveni. U crossover varijantama, bilo je mnogo primera mešavine jazza i rocka, jazza i popa… Ali, ovakvo upetljavanje je bilo jedinstveno, slažu se svi. To je pogotovo izraženo na ranijim albumima grupe, zaključno sa Katy Lied (1975), matičnim albumom današnje pesme; kasnije pop komponenta izvetri, a rock postaje funk, čak danas možemo reći da je muzički pravac grupe u tom periodu promenjen.
Katy Lied, četvrti album u zvaničnom opusu legendarne grupe, prva je prekretnica, ovog puta najpre na planu organizacije. Walter Becker i Donald Fagen se konačno otuđuju od koncertnog rada i koncentrišu se na aktivni studijski rad, angažujući plejadu vrhunskih muzičara. Glavna interesantna imena na ovoj ploči su vrsni saksofonista Phil Woods, bubnjar Jeff Porcaro (kasnije iz grupe Toto; na snimanju ovog albuma je imao samo 20 godina!) i gitarista Larry Carlton (The Crusaders). Michael McDonald više nije prateći vokal u grupi, nego odrađuje par deonica na ovom albumu i odlazi pravo u Doobie Brothers da zgrabi glavni mikrofon. Sa sobom je poveo i “Skunka” Baxtera, zbog čega se niko nije uzbudio, ali je Becker morao više da se bavi gitarom nego ranije, kad je u studiju svirao bas, ritam i nešto solaža, a na sceni samo bas.
Don’t seem right; I’ve been strung out here all night.
I’ve been waiting for the taste you said you’d bring to me.
Biscayne Bay, where the Cuban gentleman sleep all day,
I went searching for the song you used to sing to me.
Katy lies; you can see it in her eyes.
But imagine my surprise when I saw you.
Kako god bilo, ova ploča označava i period u kome se fanovi razdvajaju na ortodoksne poklonike živih svirki i na fanatike koji nastavljaju da slušaju ove ludake. Promena atmosfere je primetna, Rikki je ipak bacila cedulju sa telefonskim brojem, a nastavlja se u okrilju mračne hiperbolične poezije pune cinizma prema svetu oko sebe, upakovane u aranžmane čiji manir će se prepoznavati na albumima koji slede.
Ploču je od samog početka pratio maler za malerom, pa je samo “krunisan” lošim marketingom, jer se kompaniji ABC nije dopalo to što su Becker i Fagen namislili da više ne sviraju koncerte; takva odluka je bila protiv svih pravila muzičke industrije tog doba. Tek mnogo godina kasnije, otkriven je podatak da je malo falilo da se Katy Lied nikad ne pojavi na tržištu. Elem, u studiju je bilo toliko problema da Becker na kraju uopšte nije hteo da čuje finalni remiks. Iako je na raspolaganju bio jedan od prvih 24-kanalnih studija na zapadnoj obali, jedan od najboljih na svetu, događale su se čudne stvari: glava za snimanje je otkazivala, jedna traka se sljuštila i upropastila dobar deo snimljenog materijala; jedan snimatelj, inače vrlo pouzdan u radu, presnimio je gotovo čitav master od “Rose Darling“; nova dbx tehnologija je iz neobjašnjivih razloga otkazivala u nekoliko navrata. Na kraju se pokazalo da je dinamika na traci toliko jaka da je igla na master matrici vinila iskakala iz ležišta nekoliko puta…
Are you with me, Doctor Wu?
Are you really just the shadow of the man that I once knew?
She is lovely, yes, she’s sly, and you’re an ordinary guy.
Has she fin’lly got to you?
Taj košmar se nekako ipak završio srećno, a album Katy Lied izlazi u martu 1975. i dostiže trinaesto mesto na top listama. Sadržaj albuma je takav da nema nijednog zaista pravog hita, iako na njemu ima odličnih numera. Najznačajniji rezultati na albumu su besprekorno sviranje i sjajni aranžmani. Sva je istina da se ovakva muzika više nije mogla ocenjivati klasičnim merilima rokerske provenijencije.
Can you hear me, Doctor?
Are you with me, Doctor?
Kad malo bolje razmislim, trebalo je da krenem redom, ispočetka, izvlačeći derivate iz davno napisane Grbine škole grupe Steely Dan. Krenuo sam iz sredine. A opet, gde to piše da moram da pratim hronologiju? Sastavljajte priču malo i sami. A ja vam obećavam da ćemo se ilustracijom nekog drugog albuma grupe Steely Dan i priči o njemu vratiti vrlo uskoro.