Čak i kad bih imao vremena za neko veliko pisanje, mislim da to u ovom slučaju ne bi predstavljalo izraz poštovanja. Jer nema ovde šta da se priča: ovo je muzika “šakom u čelo”, najiskrenija moguća. Šta biste drugo očekivali od muzike koja je nastala tamo gde su se sreli irski narodnjak i najcrnji blues, a koju je svirao čovek koji je bio otelotvorenje te muzike?
Pojačaj i prestani da pričaš. Jer ovo je čas kad ne treba pričati, već slušati.
Rory Gallagher je čovek koji je smisao svoje muzike nalazio u sviranju pred drugima. Iako je u mašinu upao relativno mlad (grupa Taste je bila aktivna od 1966, a prvi album je objavljen 1969. u Engleskoj, kad je taman napunio 21 godinu), Rory se nije polakomio na vibraciju uspeha: svirao je mnogo, pred publikom bilo koje veličine. Potreban i dovoljan uslov da bi izašao na scenu je bio da publika želi da ga čuje. A kad kroči pred publiku, davao je celog sebe. Uvek, bez pardona i kalkulacije.
To su stvari koje ne mogu da se lažiraju.
Iako je grupa Taste već bila poznata u krugovima ljubitelja dobre prangijaške muzike na Ostrvu, velika slava grupe i, naročito, njenog gitariste desila se nakon nastupa sa kojeg danas gledamo i slušamo jedan deo. Ključna instanca festivala na ostrvu Wight se desila 1970. godine, kada je osvojena poslednja stepenica: lokalni gitaristički heroj je postao svetski poznata superzvezda. I to superzvezda koja nikad nije zaboravila odakle je došla niti je prekinula veze sa svojim korenima.
Digresija: te 1970. godine se na sceni festivala na ostrvu Wight desilo mnogo stvari koje se u istoriji rock muzike smatraju i te kako vrednim pomena. Poslednji nastup grupe The Doors; poslednji veliki nastup Jimija Hendrixa. Prvi veliki (i drugi uopšte javni) nastup nove grupe Emerson, Lake & Palmer; promocija nove i još uvek nepoznate grupe Supertramp. I još dosta toga; ovde je Joni Mitchell odsvirala svoju pesmu “Woodstock” da bi otplakala što je ispala naivna i poslušala svog promotera, pa otkazala učešće na festivalu u Woodstocku (“Who needs another another hippie festival in the mud?“) da bi mogla da nastupi na televiziji, kod Dicka Cavetta…
Dakle, da ne kažemo da je ovo bio početak, jer de facto nije. Bilo je ovo otvaranje velikih vrata za velikog gitaristu kojeg, šta god ko od nas tvrdio, još uvek nismo dobro razumeli.
I šta tu ima da se priča.