Nedavno je jedan od najmlađih Samuraja, posle gledanja koncertnog zapisa jedne od postava grupe Yes, stidljivo prokomentarisao kako ih uopšte nije slušao. Ništa strašno, za nekoliko minuta bio je zatrpan predlozima odakle da krene i na šta da obrati pažnju, jer se u našim kućnim arhivama nalazi toliko materijala da barem ne mora da ga traži po selu.
Ne znam dokle je u međuvremenu stigao sa preslušavanjem – moj savet mu je bio da krene od samog početka i da prati razvoj grupe.
O samoj grupi na netu postoje milioni stranica, pa se možete podrobnije obavestiti o bilo kojoj fazi njihovog stvaralaštva na način koji vam najviše odgovara. Njihov značaj za razvoj simfonijskog roka ne može da se porekne, a The Yes Album (1971), Fragile (1972), Close to the Edge (1972) i Relayer (1974) spadaju u one albume koje treba preslušati kao vrhunce njihove karijere i perjanice žanra. Mada, iz današnje perspektive, čini mi se kao da su izgubili deo magije koju su ispoljavali u vreme kada su bili aktuelni. No, to je samo moje mišljenje koje ne mora da bude relevantno…
Kako sam vrlo rano došao u kontakt sa njihovom muzikom, praktično dok su bili na samom početku, meni su najdraži njihovi rani radovi zabeleženi na albumima Yes (1969) i Time And a Word (1970). Izrasli na bogatom muzičkom nasleđu iz šezdesetih, ovi momci su na tome neprestano pokušavali da pronađu nešto svoje i da pomire protivrečnosti pomalo naivnog hipi idealizma u tekstovima Jona Andersona, nesumnjivih muzičarskih sposobnosti i vanserijske instrumentalističke potkovanosti ostalih članova. Zbog toga, kada se oslobode komplikovanih aranžmana, njihove pesme iz tog perioda više vuku na The Beatles i njima srodne grupe nego na neku smislenu inovativnu viziju.
Melodičnih refrena im nikada nije nedostajalo.
“Time And a Word” sa istoimenog drugog albuma je odličan primer u kakvom su raskoraku bili. Andersonova poruka mira i težnja za time da svet može da bude dobro mesto za život tražila je da muzička matrica bude toliko simplifikovana da ljudi poput Billa Bruforda (bubnjevi) i Petera Banksa (gitara) u njoj nemaju šta da traže: oni su svoje sviranje morali toliko da uproste da im je, verovatno, od toga bila muka.
U takvim okolnostima, normalno je da cela priča ubrzo upadne u ćorsokak. Bruford, Banks i Tony Kaye (klavijature) su napustili Yes, a nova postava sa Rickom Wakemanom na čelu je uspela da sve te nesređene ideje poveže u smislenu celinu koja je rezultirala pomenutim antologijskim albumima.
Sudeći po audio zapisima u proteklih četrdesetak godina, članovi grupe Yes nikada nisu uspeli da pomire protivrečnosti među sobom, vozeći nas svojom muzikom od veličanstvenih momenata do projekata koji su, blago rečeno, bili fijasko.
Pa ko duže izdrži…