Zidovi se ruše

Lako je iz današnje perspektive komentarisati stvari koje su se dešavale onih burnih godina… Kad se samo setim: ko je uopšte mogao da pretpostavi da će iz onakvog meteža izaći onakav majstor…

Štaviše, i kad se pojavio, ko je mogao da nasluti da će taj momak tako brzo steći reputaciju jednog od najkompetentnijih u svojoj generaciji…

Krajem 1976. godine mediji su uveliko kuvali priču o novom muzičkom trendu koji je zahvatio Ostrvo – punk je zakucao i na naša vrata. No, malo šta se od te muzike moglo čuti. Pisanje o skandalima koje su The Sex Pistols svakodnevno pravili nisu mogli da mi dočaraju šta se zaista dešava na sceni. U proleće naredne godine stvari su postale malo jasnije. Čuo sam prvi singl “White Riot” grupe The Clash, koji me nije ostavio ravnodušnim:

Black people gotta lot a problems
But they don’t mind throwing a brick
White people go to school
Where they teach you how to be thick

U tom trenutku nisam mogao ni da naslutim da će se pretvoriti u jednu od najintrigantnijih muzičkih grupa svih vremena.

Par meseci kasnije, The Sex Pistols su izbacili prvi singl “God Save the Queen” i odmah odleteli u đubre jer nisu ništa ponudili sem nekontrolisane buke, a najveće iznenađenje se pojavilo u leto – prvi singl “In the City” grupe The Jam je nagoveštavao da ovi momci znaju da naprave ozbiljnu i artikulisanu pesmu o stvarima koje se dešavaju tamo negde… Kao da gledate direktan TV prenos.

Paul Weller se ubrzo nametnuo kao ozbiljan glasnogovornik svoje generacije. The Jam su u svojim pesmama ostavili puno stihova koji svedoče o tome koliko su se u tom trenutku stvari promenile u životu i na muzičkoj sceni, a Wellerov jezik, vremenom, nije ni malo otupeo. Postalo je jasno da grupa može da bude “angažovana” i buntovna i ako je pristojno obučena i isporučuje pamtljive, melodične refrene.

Prestanak rada grupe 1982. godine je bio šokantan za fanove, ali je bilo očigledno da je autor Wellerovog formata prevazišao formaciju trija. Bila mu je potrebna šira i raskošnija muzička pozornica.

Sledeći korak koji je Weller napravio bio možda neočekivan, ali logičan – nova grupa The Style Council je svirala soul. Ako prethodno znamo da su Wellerovi uzori bili junaci mod pokreta s kraja šezdesetih (The Who, The Kinks), sasvim je bilo izvesno da će u njegovoj muzici biti mesta i za soul/funk/gospel koji su se intenzivno puštali po plesnim dvoranama u predgrađima Londona.

U suštini, nije bilo nikakve razlike u temama i pristupu pisanja pesama, samo je pakovanje malo promenjeno. Uprkos odličnim albumima kojima je teško naći manu i žestokim nastupima, ovaj deo Wellerove karijere je i danas nekako u zapećku.

“Walls Come Tumbling Down!” je frenetična vožnja nadahnute grupe koja žestoko kritikuje englesku srednju klasu i tačerističke principe koji su vladali na prelasku sedamdesetih u osamdesete. Očigledno, Weller se u tom periodu osećao “politički angažovanim” i to je moralo nekako da izađe iz njega.

Za razliku od mnogih svojih kolega koji su se povremeno češali o angažovanost, a da im nije smetalo da toj istoj populaciji uzimaju debelu lovu kroz velike tiraže, Weller je ostao dosledan u svojim uverenjima i ostao jedan od kamena temeljaca u onome što će se tokom devedesetih nazvati brit popom. O svemu tome smo na ovome mestu već više puta govorili, pa nema svrhe da ponavljam. Uposlite tražilicu i pročitajte ponovo te priloge, jer ni jedna od pesama na koju se oslanjanju neće vas razočarati.