Richard Thompson je jedno od imena koja su za sva vremena zakucana na moju virtuelnu listu radnog naslova “a zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”. Dobro de, ko zna šta bi se desilo da zaista slušam tu muziku: možda bi mi i dosadila? U slučaju ovog čoveka, sumnjam da bih dostigao mogućnost da mi dosadi: u karijeri koja traje skoro pedeset godina i skoro sasvim je bez mrlja, sadržaja ima toliko da bi dugo potrajalo i da se presluša i složi, a kamoli da se apsolvira (a imalo bi šta), a tek kamoli da pređe u rutinu.
U slučaju Richarda Thompsona, posebno izazovno je to što je njegov autorski opus veoma slojevit – i to toliko da uvek možete pronaći još nešto što prošli put niste. U svom ličnom odnosu prema toj muzici imam savršen primer za to. Poslušajte pažljivo. Niže ćete naći i transkript teksta, pogledajte i to. Bitno je.
Najzad, što bolje upoznate tu muziku, to se više udaljite od neobjašnjivog velemajstorstva u sviranju gitare i najzad provalite koliku erudiciju Thompson upošljava da sklopi muziku poput ove. Poznavanje izvorne muzike Engleske je samo deo onog što on drži u malom prstu: on je empirijski dokazao svoje enciklopedijsko poznavanje muzike Evrope od Srednjeg veka naovamo; time smo se već bavili na ovom mestu. Kad posle mnogo godina najzad povežete sve što ste ranije čuli sa znanjem koje ste stekli slušajući i nešto drugo, pa se iskustvo složi, taman pomislite: to je to.
A tek onda krene da vas sustiže struktura teksta. I ukapirate da ste i dalje na početku istraživanja, jer ta muzika je integralna: sve su artefakti istog nadređenog značenja, koje nije nužno vidljivo iz prve.
A ovaj tekst glasi:
God never listened to Charlie Parker
Charlie Parker lived in vain
Blasphemer, womanizer
Let a needle numb his brain
Wash away his monkey music
Damn his demons, damn his painAnd what’s the point of Albert Einstein
What do we need Physics for’
Heresy’s his inspiration
Corrupt and rotten to the core
Curse his devious mathematics
Curse his deadly atom warREF:
There’s a message on the wind
Calling me to glory somewhere
There are signs too deep for the dumb
Like perfume in the air
And when I get to Heaven
I won’t realize that I’m thereShakespeare, Isaac Newton
Small ideas for little boys
Adding to the senseless chatter
Adding to the background noise
Hard to hear my oratory
Hard to hear my inner voiceVan Gogh, Botticelli
Scraping paint onto a board
Color is the fuel of madness
That’s no way to praise the Lord
Gray’s the color of the pious
Knelt upon the misery cordI’m familiar with the cover
I don’t need to read the book
I police the world of action
Inside’s where I can never look
Got no time to help the worthless
Lotus-eaters, Mandarins, crooks
Davno beše kad sam prvi put čuo album The Old Kit Bag (2003). Pamtim prvu fascinaciju zbog svođenja sviračke interpretacije na minimalnu. Thompson je tada prvi put sam finansirao snimanje, dok je novoj izdavačkoj kući prepustio logistiku distribucije. Bio mu je gušt da uradi nešto po svojoj volji i ispalo je da je pogodio ukus svoje publike u tom času: album je bio vrlo uspešan. No, vremenom sam došao do sadržaja tih stihova i posebno mi se zakačila numera “Outside of the Inside“, baš ova, jer je tema zvučala intrigantno.
Zadesilo se da ih nisam odmah dobro shvatio, ako sam uopšte suvislo o njima razmišljao. Procenio sam – oštro, kratko i pogrešno – da je iz Thompsona progovorio njegov tad već više od pola života negovan sufistički stav i status, te da je retrogradna kritika modernog društva morala da proizađe iz te veze. Pogotovo sam naseo na strofu o slikarima i stihove “Color is the fuel of madness, there’s no way to praise the Lord“: prisetio sam se da je likovna kultura u Islamu pretežno ornamentalna i utilitarna.
Bilo je to jedno od najglupljih tumačenja nekog značenja u muzici koju slušam otkako sam uopšte pokušao da tumačim značenja. Na sopstvenu sramotu, okliznuo sam se o prototipski primer reverzne psihologije. Kritika modernog društva – da. Retrogradna – ni koliko crno ispod nokta.
Ne bi mi ništa falilo da sam na vreme pravilno protumačio stihove iz refrena: “There are signs too deep for the dumb like perfume in the air“.
Čeloklep se desio kad sam se najzad setio da skoro kompletna matematika i filozofija nauke imaju da zahvale sufijima na svojim korenima: slobodna misao je tamo gajena i razvijana baš u doba kad je mračni Srednji vek bio najmračniji. Šta mi vredi to što sam dobro znao da je Al-Hvarizmi rođen hiljadu godina pre Gausa kad nisam umeo da nađem kontekst toj činjenici…
Mnogo kasnije, tek ovih godina na Cevki, zatekao sam i živo izvođenje ove numere, gde Richard Thompson kaže par reči pre interpretacije. No, lako je tako sad kad sam čak i ja, matora zadrta panjina koju je počela da opseda krečana, već ukapirao suštinu. Nije mi trebalo ni deset godina da povežem sve.
Nemajući kud, skrećem vašu pažnju nazad na ovo sviračko umeće. Ovde nema onog ludog kontrabasa prezimenjaka Dannyja Thompsona kao na matičnom albumu (gde Danny besprekorno parira majstorstvom na svom instrumentu), ali stvar i dalje zvuči kao da je tako jedino moguće. Ako ne gledate dok slušate, lako ćete zamisliti da ovde sviraju dvojica gitarista… koji znaju šta rade.
Kao naravoučenije, hajde da baš karikiram reči čoveka iz ovog videa: don’t keep it light. Naravno, svakako je potrebno da razmišljate o ljudima, stvarima, mestima i pojavama, ali nemojte da prekuvati svoje misli u previše konteksta, jer će svi oni biti pogrešni, a vi ćete prebaciti preko onog prostora u kojem je valjalo da zaključite ispravno. Stihovi dobrih tekstopisaca, a Richard Thompson je odavno kao stihoklepac dospeo na nivo koji već zauzima kao gitaristički heroj, može vam pomoći da shvatite da je pametno razmišljanje važnije od upornog prevrtanja misli, zamisli i predrasuda kroz onu sivu masu koju nosite između ušiju.