Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Vreme je da se podsetimo danas pomalo zaboravljene reči. Solidarnost, šta to beše? Nije li to naša sposobnost da se poistovetimo sa uspesima ili neuspesima drugih ljudi, da pokažemo spremnost da im pomognemo ili da uživamo zajedno sa njima kada ostvare nešto dobro? Ili da se držimo kao pijan plota sebičluka kojim nam poslednjih decenija mediji ispiraju mozgove.
Osvestimo se na vreme, da nam neko drugi ne bi bio kriv.
Hush, hush
I thought I heard her calling my name now
U ciklusu pesama koje su proslavile druge verzije osim onih koje su snimili njihovi autori, neće vas iznenaditi sama pesma, koju verovatno poznajete odavno. Verovatno će vas iznenaditi činjenica da ste mislili da je osnovna ona verzija koju znate. A tu distorziju je izazvala perspektiva vremena: matična verazija jeste bila popularna u svoje vreme…
Ako ćemo pošteno, i ja sam tako mislio donedavno.
Svi mi imamo liste omiljene muzike, filmova, knjiga ili stvari koje su nam drage i za koje smo spremni da tvrdimo da bi ih poneli sa sobom na pusto ostrvo. Kako stvari danas stoje, pustih ostrva će biti sve manje, a nije sigurno ni da će ova naša lepa planeta preživeti, zbog onih koji su spremni da stisnu ono dugmence posle čega će se sve pretvoriti u prah i pepeo.
Ako do toga dođe, nikakve liste nam više neće biti potrebne.
U neka druga, romantičnija vremena, ženske su se nagovarale da pođu u ljubavnu avanturu, pa šta košta da košta. “End of the World” je jedan od prvih singlića koje sam imao i podseća me na vreme kada su devojke i ljubavni jadi bile za mene daleka budućnost. O tome šta je psihodelija nisam imao pojma…
Kada se pojavio debi album End of the World (1968) grčke grupe Aphrodite’s Child, niko nije mogao da predvidi njihov sjajan uspeh na probirljivom zapadnom tržištu. Slobodno se može reći da su svi bili zatečeni jer je grupa zvučala profesionalno, pesme su bile znalački napisane, a Demis Roussos je pevao “za dvojicu”. I, mada su ih novinari upoređivali sa sa u to vreme aktuelnom grupom The Moody Blues, ja nisam imao nikakvu dilemu – bili su bolji od njih.
Ono što ih je toliko razlikovalo od ostalih bili su mediteranski sentiment u pesmama koji se ne može imitirati i, svakako, Vangelisovi aranžmani koji su bili daleko ispred tog vremena. Ruku na srce, najbolji deo njihovog repertoara bile su laganice, savršene za tadašnje igranke i “stiskavac”.
Pesma “End of the World” ima čak i smislen tekst koji priča priču. Nije baš songwriterski napisana po današnjim merilima, ali ima početak, sredinu i kraj: “mogla bi da pođeš sa mnom na kraj sveta… al se nešto nećkaš… a mogli bismo da budemo zajedno dok se sve ne pretvori u dim”, sve uz neizbežne ptičice koje cvrkuću i šum talasa…
Slušajući je i danas, mada zvuči možda previše idealistički za živote koje živimo, mogu samo da konstatujem da ništa nije izgubila od svoje muzičke lepote. Dopušta nam da i dalje budemo sanjari…
Samo da neko ne pritisne ono dugme…
Retki su trenuci trenuci kad slušajući muziku, prosto, ostaneš bez teksta. Pogotovo je retko kad si u muziku neprekidno potopljen već decenijama, čuo si mnoge nepojmljive majstorije i misliš da te ništa više ne može iznenaditi. A kad se desi – a desi se, ipak – dugo, dugo ti treba da iz sebe izvučeš neki suvisli komentar.
Jedna od poslednjih prilika kad sam zaista ostao bez teksta bila je kad sam prvi put čuo ovaj kolaž dve veličanstvene pesme, u izvedbi dvojice velemajstora, njihovih autora.
Preporučujem: glasno.
Auh. Suncetiebemžareno.
Kako ove godine grip nije imao prema meni milosti, sa visokom temperaturom i krmeljiv, ležeći u krevetu, i nisam imao nekog izbora kako da potrošim dan. Normalno, u takvim okolnostima nema šanse da se nešto ozbiljno sluša, pa sam pustio nekoliko kompilacija da mi prave zvučnu kulisu ili da me uspavaju. U jednom trenutku, pažnju mi je privukla pesma koja je govorila o gromobranu ka kome se ustremljuju oblaci sa planina, puni adrenalina…
Pobogu, ko peva o ovakvim stvarima? Ili mi se, pod temperaturom, svašta pričinjava…
Nastavite sa čitanjem… “Gromobran”
