Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muškarce često bije glas da su na neki način aljkavi i da ostavljaju iza sebe haos u kući. Iako ne spadam u takve, potpuno razumem žene koje jedan deo svog dana provode raspremajući za svojim voljenim bićem. Nije im lako, verujem da su često zbog toga razdražljive i besne,ali šta se sada tu može – same su ih birale. 
Može li se oko svega pomenutog ispevati pesma? Može, naravno, i to ne tako trivijalna kako bi moglo da se nasluti kada je ovakva tema u pitanju.
Empirijski je utvrđeno da sinhronicitet čini temeljni princip Suštine pasijansa. Kad god se desi nešto što neiskusni nazivaju koincidencijom, dobro se provedemo; na stranu to što ponešto usput i naučimo. Današnji naslov je upravo posledica sinhroniciteta, a do njega me je dovelo saznanje da samo Zoća Peacock i ja skoro istovremeno spremali priloge o dvojici velikih muzičkih ikona grada Njujorka. On juče o Paulu Simonu, a ja danas o Billyju Joelu.
Zapravo, prva paralela nije grad koji je ključno obojio muziku dvojice stvaralaca. Najvažniji zajednički imenitelj je, naravno, fantastična muzika.
Nedavno sam na nekom portalu čitao recenziju poslednjeg albuma Stranger to Stranger (2016) Paula Simona. Očigledno mlađani autor teksta nije imao nekih zamerki ovom, inače odličnom, ostvarenju, ali je potpuno uprskao motku rečenicom koja je trebalo da bude poenta na kraju teksta. A ona, otprilike, glasi: “Ovo je muzika koju slušaju matorci.”
Izgleda mi da mu je bilo mrsko da sasluša i ostatak Simonovog velikog i kvalitetnog opusa, pa je nasumično ispalio metak u njega, ne shvatajući da je pogodio sopstvenu nogu.
Što ono reče jedan samuraj: kad valja terati, valja i preterati.
Nedavno je jedan moj prijatelj na FejZbuku okačio fotku s početka osamdesetih. Iako neke prisutne ne mogu više da prepoznam, dobrih desetak minuta sam zurio u sliku i slatko se smejao tadašnjem stylingu – kožne jakne, tesne farmerke, natapirane frizure…
Imali smo utisak da izgledamo opako. 
