Nedavno je jedan moj prijatelj na FejZbuku okačio fotku s početka osamdesetih. Iako neke prisutne ne mogu više da prepoznam, dobrih desetak minuta sam zurio u sliku i slatko se smejao tadašnjem stylingu – kožne jakne, tesne farmerke, natapirane frizure…
Imali smo utisak da izgledamo opako. 
Nekako u isto vreme mlađana Holly Beth Vincent je rešila da svoju grupu Holly and The Italians preseli iz rodne Amerike u London što je, pokazalo se, bila ispravna odluka. Takvi poput njih, koji su kao inspiraciju imali Ramonese i sa ženom kao frontmenom i glavnim autorom nisu imali nikakve šanse na američkim FM radio talasima. A time ni kod publike.
Za razliku od Amerike, na Ostrvu im je sasvim dobro išlo pa su ubrzo postali grupa koja je stalno nastupala po klubovima, što je najbolji način da se uozbilji svirka i repertoar i stekne publika. Tako im je prvi singl “Tell That Girl to Shut Up” i proradio. Ubrzo je postao hit i omogućio im je potpisivanje ugovora za snimanje albuma.
Sama pesma je, barem meni, jako zanimljiva. Iako ima jednostavnu strukturu, pamtljiv refren i neophodnu žestinu, vizura iz koje autorka posmatra situaciju u kojoj se našla je potpuno netipična. Iz nje progovaraju gnev i rezigniranost, čak i ljubomora žene koja ne može da podnese da je njen prijatelj/simpatija našao drugu, “finiju”, i otišao sa njom. I zato joj preti “da će da joj… samo da je nahvata”.
Slušajući danas album The Right to Be Italian (1981), odmah mi padne na um kako je Holly bila arhetip buntovne devojke iz tog vremena. U poređenju sa njom, ispisnice poput Go-Go’s ili The Bangles zvuče pomalo anemično i previše zašećereno.
Iako je evidentno da se radilo o velikom talentu, posle trogodišnjeg rada sa grupom, u javnosti se pojavljivala samo sporadično, sarađujući u projektima raznih malo poznatih muzičara. A taj film smo već mnogo puta gledali i znamo kako se završava.