Retki su trenuci trenuci kad slušajući muziku, prosto, ostaneš bez teksta. Pogotovo je retko kad si u muziku neprekidno potopljen već decenijama, čuo si mnoge nepojmljive majstorije i misliš da te ništa više ne može iznenaditi. A kad se desi – a desi se, ipak – dugo, dugo ti treba da iz sebe izvučeš neki suvisli komentar.
Jedna od poslednjih prilika kad sam zaista ostao bez teksta bila je kad sam prvi put čuo ovaj kolaž dve veličanstvene pesme, u izvedbi dvojice velemajstora, njihovih autora.
Preporučujem: glasno.
Auh. Suncetiebemžareno.
Ovo je upravo bio jubilarni, stohiljaditi put da sam ovo preslušao. I sad se na čas pogubim pri povratku iz “Roxanne” u “Higher Ground“. Taj trenutak je nepodnošljivo dobar. To je jedan od onih trenutaka kad ste slobodni da glasno izgovorite “A, jebote!” i da pomislite kako u muzici nema dalje.
Pa i nema.
Kada su u oktobru 2009. u Njujorku održana dva maratonska koncerta povodom 25 godina od osnivanja Rock and Roll Hall of Fame, pozornicom su prodefilovali mnogi laureati prestižne titule. Da bi ti nastupi imali poseban šmek, učinjen je jedan fantastičan zahvat: svi izvođači su dobili nalog da kao goste pozovu neke druge goste, poželjno Hall of Fame laureate, i da izvedu nešto zajedno. Tako su Crosby, Stills & Nash pozvali Jacksona Brownea, Jamesa Taylora i Bonnie Raitt, Jeff Beck je izveo na scenu Buddyja Guya rečima koje su znak najvećeg poštovanja, a Aretha Franklin je izvela Annie Lennox na scenu. Bruce Springsteen je ukrstio gitare sa Johnom Fogertyjem, a kada je na njegovu scenu izašao Sam Moore za koga je dvadesetoro na sceni horski zapevalo “Hold On, I’m Coming“, bio je to trenutak za ježenje. Uz Metallicu je nastupio ni manje ni više nego Ray Davies, čiju muziku je James Hetfield opisao kao “školu rifova”.
Međutim, najčvršći nastup na tom koncertu od svih, muzički najkompetentniji i svakako najuzbudljiviji, održao je Stevie Wonder sa svojim gostima. A gosti svi redom iz prve lige: B.B. King je odsvirao svoju možda najbolju izvedbu “Thrill Is Gone“, nastupili su Smokey Robinson i John Legend, a Stevie se zaplakao dok je pevao “The Way You Make Me Feel” Michaela Jacksona, koji je tog leta otišao na Neko bolje Mesto. Pikanterija koja je zamalo oduvala krov sa hale Madison Square Garden bejahu gostujući nastupi Stinga, ovaj koji upravo slušate, i Jeffa Becka, koji ćete čuti na kraju ovog priloga.
Šta ovde može da se kaže, kad napokon dođete sebi? To je Stevie Wonder, po zanimanju genije koji se, eto, bavi muzikom i koji vas je svojim neverovatnim opusom naučio da očekujete neočekivano. Uz njega sviraju čovekolike aždaje; i ako pokušate sebi da odgovorite na pitanje “postoji li bolji prateći bend na svetu”, odgovor je kratak: ne postoji. Ti ljudi mogu da odsviraju sve što zamisle – sve što zamisle – i samo ih je potrebno voditi, kanalisati i povremeno ima davati neko iskušenje da ne bi zapali u kolotečinu. A Stevie Wonder, suncetiebemžareno, ništa drugo ne radi celog života nego iskušava celi svet pred sobom. I kakva onda muzika može da proizađe iz tog zamešateljstva?
Ovo je bilo trik-pitanje. Jer, rekoh već: očekujte neočekivano. Očekujte da je moguće da se jedna od najboljih numera u istoriji detroitskog funka spoji u potpourri sa jednom od najboljih balada sa oboda ostrvskog punka. Može li se spojiti nespojivo? Naravno da može, jer nespojivo je samo u glavama nas, koji ne možemo da vidimo toliko široko i toliko daleko koliko vide ovi ljudi.
A ni Sting, rodila ga majka, nije ništa niža kategorija od svog prijatelja Stevieja Wondera: iako je na scenu krenuo petnaestak godina posle njega, rano je pokazao sklonost ka održavanju isključivo ultimativno visokog kvaliteta onog čime se bavi. Sting nije čovek za kompromise i kod njega nema kombinatskih kombinacija. Improvizacija može da bude samo element u rezultatu, a nikako sadržaj u planiranju. U tom pogledu, između dvojice fenomenalnih muzičara imamo potpuno poklapanje i razumevanje. Oni su svoj deo posla uradili, a zapanjenost prepuštaju nama.
Stevie Wonder je uzvratio vanserijski nastup dve godine nakon ove svirke: bilo je to na koncertu povodom Stingovog šezdesetog rođendana, kada je Stevie otpevao i na hromatskom usnjaku odsvirao “Fragile” na način koji ne može da se prepriča, a što je i Stinga ostavilo bez teksta. Subota je popodne, dan za odmor, možemo da posvetimo čas toj izvedbi.
I šta reći.
To su nesvakidašnje kombinacije, one koje se dešavaju jednom i nikad više. To ih čini još vrednijim. No, ljudi van kategorija, o kojima danas pričamo, predstavljaju katalizatore za vanserijska iskustva i u “običnim prilikama” – mada u sledećem primeru nema ničeg trivijalnog – jer naboj energije koji se tu dešava na kraju se ispoljava kao sjajna muzika. Elem, Jeff Beck je gostovao kao gitarist na snimanju albuma Talking Book (1972), jednog od “onih pet u nizu” u fonografiji Stevieja Wondera. Tada je Stevie napisao “Superstition” za Jeffa i poklonio mu je, dajući mu pravo da je snimi i objavi pre nego što Talking Book izađe sa istom pesmom. Jeff na kraju, zbog nekih problema sa svojim izdavačem, nije to uradio – pesma je objavljena tek 1973. godine u triju Beck, Bogert & Appice – što Stevie nikad nije zaboravio, jer mu je bilo od koristi. Naime, ispostavilo se da je reč o megahitu, baš kao što je Berry Gordy i tvrdio da će biti. Štaviše, danas znamo da je reč o najvećem hitu u pola veka dugoj i uglavnom besprekornoj karijeri Stevieja Wondera.
Zato je izvedba te numere kojom završavam današnju priču o susretima velemajstora na neki način prirodna, takva “da ne može drugačije”. Posebnom je čini maestralnost izvođača i element blage neusviranosti, gde se stvari rešavaju trenutno, migom ili prozivkom; kapacitet izvođača usput čini tu neuvežbanost posebno slasnim začinom. Poslušajte, ponavljam, glasno. Naježićete se do koske na prvi ton gitare; ja se naježim uvek. A čuo sam ovo tri hiljade puta do sada. I slušaću dok budem imao uši da slušam i dušu da čujem.
Kraj muzike.
____________
P.S. Primećujem da sam navukao dosta linkova u ovaj tekst. Dešava se, šta ćete; vrlina hiperteksta je upravo u tome što možete završiti u nekom zgodnom istraživačkom poduhvatu. Pa vi sad gledajte šta ćete dalje sa tim.