Life is very short and there’s no time
for fussing and fighting, my friend
Beše vreme kada je TV program trajao od popodneva do vremena za spavanje, radio program je bio prozor u svet, a zabavu, osim čitanja knjiga, časopisa i stripova, činili su sadržaji u bioskopu i na gramofonu. Pamtim to doba, sad već mogu da kažem da je davno, kao nešto posebno drago. Tako, valjda, izgleda sećanje na detinjstvo većine nas, onako umešano sa proizvoljnom popunom nedostajućih sećanja, uz asocijacije na slike, zvukove, mirise, ukuse… Ko zna šta je u tim slikama doista tačno, a šta konfabulirano. Naročito je teško reći kada se formiraju prva prava sećanja na razmišljanje o ljudima, stvarima, pojavama i događajima. Vremenom nam se menja obrazac mišljenja, pa i rekonstrukcija mišljenja postaje sve teža što je to mišljenje dalje od današnjeg dana.
Ali jednog razmišljanja se sećam vrlo živo. Da ne poverujete, izazvala ga je jedna pesma.
I to baš ova.
Nastavite sa čitanjem… “Prva metafizika zaborava neeeeema (ostala je samo uspomeeeeena)…”