U krugovima muzičkih zaluđenika stalno se vrte priče o “izgubljenim” albumima i izvođačima za koje nikada nisam čuo. Normalno, takve priče golicaju maštu i pumpaju adrenalnin svakome ozbiljnom kolekcionaru. Oni retki srećnici koji su u posedu takvih snimaka dele informacije na kašićicu, cene takvih albuma su astronomske i mere se hiljadama dolara, ali na kraju proradi solidarnost i snimci “procure”…
Doduše, često se desi da neki od tih rariteta i eksluziviteta postanu razočaravajuće iskustvo.
O albumu Sleepy Hollow (1972) istoimene grupe pričale su se bajke, a one ostaju to što jesu sve dok se ne proveri sadržaj albuma. Posle preslušavanja, moram da priznam da su mnogi komentatori bili u pravu – Sleepy Hollow zaista zvuče kao njihovi evidentni uzori Bitlsi u svojoj kasnoj fazi. Ono što ih razlikuje je, nesumnjivo, kvalitet ponuđenih pesama.
Album počinje pesmom “Sincerely Yours” koja zaista zvuči kao da je peva besni John Lennon. Tekst je interesantno koncipiran – u polurečenicama, u formi pisma, kao da ga je napisao čovek koji je jako ljut na nekoga ko mu stalno dosađuje. Otuda i naziv pesme, kao potpis na njegovom kraju…
O samoj grupi gotovo da nema nikakvih informacija. Da zabuna bude još veća, postoji dugovečna irska grupa istog imena aktivna još od početka sedamdesetih, kao i neka heavy metal papazjanija. Ovi naši su iz Filadelfije i posle objavljivanja albuma gubi im se svaki trag.
Ne sumnjam da će se muzika grupe Sleepy Hollow svideti svakome ko voli Bitlse i pop/rok sa početka sedamdesetih. Dovoljno je dobra i vredna preslušavanja. Ali je daleko od zaboravljenog remek dela.