Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada god prošetam ulicama grada, vratim se kući sav potišten – ponekad pomislim da ono što sam video nema nikakve veze sa nečim što sam dobro poznavao. Izlozi prodavnica se neprestano menjaju, ljudi su užurbani preko svake mere, a praznih lokala ima koliko hoćeš. Ponekad naiđem na zapuštenu kuću i dvorište u kome, očigledno, niko ne živi. Ostavljeni su na milost i nemilost tihom propadanju, čekajući da ih se neko seti.
Ako se seti.
Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.
И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):
Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.
Tematske kompilacije su zgodan način da se upoznamo sa nekim muzičkim pravcem i popunimo rupe u sećanju. Gledajući unazad, kroz moje ruke ih je prošlo bezbroj – neke su bile dobre, a neke očajne jer je na njih stavljano svašta, tek da se popuni prostor, možda uz nekoliko poznatih pesama koje je trebalo da posluže kao mamac. Američka kompanija Rhino, aktivna od kraja sedamdesetih, specijalizovala se za pravljenje kompilacija i iz dosadašnjeg iskustva mogu samo da konstatujem da su njihova izdanja brižljivo osmišljena i, uglavnom, bez većih falinki.
Ako vidite njihov potpis na omotu, sa velikom dozom sigurnosti možete da budete sigurni da ćete dobiti pravu informaciju o izvođačima i korektnu nadoknadu za uloženi novac.
вазда тај здесна. ал’ не треба да чуди, такво је време дошло. ево, за викенд седео с другарима с факултета. не с једног од оних факултета који сам похађао, него су они сад на факултету. не као студенти, него као мање-више стално запослени. знам их с спорцких дружења. не оно кад заједно одемо на куглање ил’ билијар, јер за мене маторог ови спортови са скакањем-гурањем-ударањем и нису, него кад се окупимо, па заједно бленемо у екран на којем ови други што добијају лепе паре скачу-гурају-ударају. и питам да л’ се спремају за нови јачи финансијски импут (то су ти модерни изрази) сад кад долазе избори, јер су на прошлим били ангажовани око неке логистике, па се фино опарили. кажу јашта. планирали све, ‘вол’ко материјал, ‘вол’ко људи, ‘вол’ко гориво, ‘вол’ко остало, те ‘вол’ко приливи. што би рекли економисти – планска калкулација. ал’ врага. добили директиву да све скрешу. како, бре. нема простора за кресање. све је у пȁру израчунато. силни каблови за јаку и слабу струју, монтажа, дежурства људи, планирани неочекивани испади система (ове “планиране неочекиване” не разуме само онај ко се тиме није бавио, а то су четворица од петорице), а све за два круга прецедничких избора и најављене ванредне парламентарне (они не спадају у “планиране неочекиване”). и ту долази информација с врха да неће бити парламентарних, а ни другог круга прецедничких. ето ти га сад. што излазимо на изборе, кад се резултат већ сад зна? за да се потроше паре за фарсу демократије, наравно. право рече онај што је шаро спрејом по зиду још почетком деведестих, кад сам и ја варао себе и друге да сам још увек млад – кад би избори нешто могли да промене, укинули би их. тјах.
Kako se stvari brzo okrenu naglavačke. Kako je malo potrebno da se čovek pretvori u drvo. Kako je lako ispasti glup sam pred sobom. I kako je teško izdržati pomisao da si samog sebe uhvatio u takvom stanju.
Pre nego što vam ispričam šta se to danas oko podneva desilo, da budemo načisto: nije reč o novcu. Reč je o principu.
Francuska važi za državu sa bogatim muzičkim nasleđem. Šta to vredi kada skoro nikada ne zalazim na njihovu scenu. Nemam predrasude prema šansonama, njihovoj pop muzici, rocku, odslušao sam nekoliko fantastičnih prog-rock ostvarenja njihovih grupa koji imaju specifični šmek – jezička barijera je suviše velika da bi me privlačili.
Kako da ih slušam kada ne znam o čemu pevaju.
Nekako je sve kvrcnulo odjednom: niz asocijacija koje su me dovele do istog ishodišta… Počelo je tokom kasnog prepodneva, kada mi je na pijaci, ko zna iz kog pravca, poznata muzička fraza okrznula uho. A nekoliko minuta potom, prošao sam pored mesta na kojem sam pohodio prvi rock koncert u životu.
Vreme je za muziku. Predlažem da zastanete na desetak minuta iništa dugo ne radite, nego da slušate. Samo mali procenat redovnih posetilaca Suštine pasijansa razume mađarski jezik, ali to ovog časa nije bitno: dopustite muzici da vas uvuče i sanjarite o temi.
