Tematske kompilacije su zgodan način da se upoznamo sa nekim muzičkim pravcem i popunimo rupe u sećanju. Gledajući unazad, kroz moje ruke ih je prošlo bezbroj – neke su bile dobre, a neke očajne jer je na njih stavljano svašta, tek da se popuni prostor, možda uz nekoliko poznatih pesama koje je trebalo da posluže kao mamac. Američka kompanija Rhino, aktivna od kraja sedamdesetih, specijalizovala se za pravljenje kompilacija i iz dosadašnjeg iskustva mogu samo da konstatujem da su njihova izdanja brižljivo osmišljena i, uglavnom, bez većih falinki.
Ako vidite njihov potpis na omotu, sa velikom dozom sigurnosti možete da budete sigurni da ćete dobiti pravu informaciju o izvođačima i korektnu nadoknadu za uloženi novac.
Njihov Nuggets box set je dogurao do 15 izdanja koje se bave različitim muzikama, od garažnog roka do punka, na kojima, pored već dobro poznatih pesama, mogu da se nađu i neke potpuno zaboravljene. Izdavački poduhvat zlata vredan.
Meni su najdraže one tri koje se bave ranom garažnom i psihodeličnom muzikom šezdesetih (Nuggets: A Classic Collection From The Psychedelic Sixties, More Nuggets: Classics From The Psychedelic Sixties Volume 2 i Even More Nuggets: Classics From The Psychedelic Sixties Volume Three) koje su pravi rudnik za slušanje i dugotrajno istraživanje.
Akcija počinje već od prve pesme “I Had Too Much to Dream (Last Night)” koju svira grupa Electric Prunes i odmah je jasno šta sledi u nastavku. Sama grupa je veoma interesantna, jer je volela da eksperimentiše – njihova muzika je kombinacija rane psihodelije i primitivne elektronike iz druge polovine šezdesetih koju je neko dobro opisao kao “garažnu muziku slobodne forme”. To ne znači da su radili šta su hteli, već da su snimali svoje pesme na inovativan način, koji je uključivao često korišćenje fuzz efekta kroz koji je solo gitara bila propuštena i raznih drugih kako bi se poboljšala kompletnija zvučna slika.
Normalno, uz takve ideje ide i slobodnija forma tekstova u kojima je teško prepoznati šta je pisac hteo da kaže. Često se uzima zdravo za gotovo da su svi muzičari iz tog vremena bili na “supstancama” (koje su tada bile legalne) ili velikim količinama alkohola, pa zato Wikipedija pogrešno tumači ovu pesmu – po njima, njen junak pati od posledica mamurluka/”skidanja”, te mu ništa nije jasno šta je sanjao u toku prethodne noći.
Po meni, priča je malo drugačija: njen junak očajnički pokušava da ostvari kontakt sa nekom misterioznom ženom koja mu neprestano izmiče. Zašto? Zato što je ona deo sna, pa stoga ona neće nikada ni da postane stvarna. Ostaće zauvek “sanak pusti”…
Ima li još neka ideja? 