Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част

Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.

Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.

(велика)

Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).

Отпало је скоро све то.

Школу сам давно завршио, тамо навратим једном у пет година кад правимо оне матурске парастосе. Администрацију избегавам, а и то се сведе на једном годишње, одем обави(је)м и назад. Да пазарим – е. шта ћу у центру онда? Нормалних дућана више нема. Фарбара? Нема, ал’ има по комшилуку. Гвожђарска радња или бела техника? Нема. Одећа, обућа? Е, тога још има, али само две радње продају неку нормалну обућу и једна одећу, остало су све као бајаги бутици који уваљују кинеско ђубре на енглеском. Правим се да не видим.

Корзо је издржао својих сто педесет или двеста година, а онда је нестао кад су се по околним улицама намножили кафићи. Сахранио га је, убрзо затим, мобилни телефон. Јер на корзо се ишло да се види кога има, па се друштво за излазак скупљало ту на тротоару па се ишло некуд. Сад се скупе пре него што крену од куће и састају се директно на циљу, не вреди гледати “кога има”. Нема.

Ни на самом тргу није остало ништа. Исти сиви камен као и на главном сокаку, са понеком успоменом на жуту циглу. Остао је само киоск испред библиотеке и споменик сам на ветрометини. Нема ни низа киоска и столова уз леву ивицу. Оно, зима је, али ем је Гута затворио “Зелено звоно”, ем је конфигурација оно мало земље где ће да позабадају цвеће нешто померена. Можда ће хотел да изнесе столове кад пукне време, али код њих никад није била нека гужва. Гужва ће можда да настане увече на главном сокаку кад и сви остали кафићи изнесу столове, али то и даље, све скупа, не успева да окупи онолико људи колико је некад било на корзоу, чак и радним даном преко зиме.

Зато ова фотка, снимљена 27. децембра у 13:59, уторак, у време кад би све требало да врви од пазара за дочек, да покаже како нигде никог нема.